Bridžit Penhejl za Penzin govori o usamljenosti starijih i njihovoj izolaciji, o diskriminaciji starijih i ejdžizmu, kao i o koracima koje je potrebno napraviti na dugom putu društva ka iskorenjivanju ovog problema…
Ako niste čitali, preporučujemo da prvo pročitate prvi deo teksta: Razgovor sa Bridžit Penhejl (1): Nasilje nad starijim ženama
O usamljenosti starijih i njihovom izolovanju
Bridžit Penhejl: Mislim da počinjemo da uviđamo da stope rađanja i fertiliteta padaju i u mnogim porodicama je manje dece, a porodice su, odnosno deca su i pokretljivija – žive i rade na drugim mestima, pa možda nisu u blizini svojih starijih rođaka. Ako imate situaciju da stara osoba živi sama, mislim da je veoma lako da ona postane izolovana ili da možda bude veoma usamljena, a da ništa ne radi po tom pitanju. Na neki način, ako imate situaciju gde je osoba zdrava i može da se brine o sebi, onda sve vreme dok se to dešava, osoba možda neće biti sjajno, ali će biti dobro. Međutim, ako se osoba razboli, izgubi pokretljivost, ne može da izlazi, možda neće znati da potraži pomoć, a porodice nema u blizini. Osoba možda nije u mogućnosti da dobija pomoć od porodice, a možda ne želi da je traži od društva, od socijalne pomoći, jer želi da budu nezavisna.
Otvaranjem Google oglasa na ovoj strani pomažete rad Penzina. Hvala vam unapred!
Penzin: To je dvosmerno, stare osobe ne rade ono što je dobro za njih, a društvo ne radi ono što je potrebno.
Bridžit Penhejl: Mislim da ono što se dešava na mnogim mestima, ljudi koji su živeli u zajednicama su znali ukoliko postoji neko kome je potrebna pomoć ili podrška i oni su je obezbeđivali ili je to činila porodica koja je bila u blizini. A sada smo veoma raštrkani.
U SAD postoje brojne rasprave o tzv. brizi putem telefona gde članovi porodice, odrasla deca, proveravaju telefonom da li su im roditelji dobro jer su hiljadama kilometara udaljeni i viđaju ih samo jednom godišnje ili čak ni godišnje. Ali onda, ako oni kažu da su dobro, porodica možda neće znati da oni zapravo nisu dobro.
Dakle, mislim da ste u pravu – to je dvosmerni problem. Jer mnoga društva su sad usvojila pristup koji je mnogo više individualan, a ne kolektivistički, i nije zasnovan na principima socijalne pomoći i pomaganju drugim ljudima. Reč je o nezavisnosti, o tome da se brinete o samom sebi i da ne zavisite od drugih ljudi.
Penzin: Ponekad je potrebno da pozovemo. Penzin je npr. pisao i o britanskom policajcu koji je odgovorio na poziv starijeg para. Mislio je da je verovatno u pitanju neki pad ili slično, ali se ispostavilo da je supruga zvala zbog svog skoro slepog muža koji se žalio da je usamljen i da bi želeo da popriča još sa nekim. Policajac je bio iznenađen, ali je ostao na šolji čaja i razgovora.
Bridžit Penhejl: Da, situacija je bila dobra jer je policajac odreagovao na veoma human način. Ali moglo je da se desi da kaže: „Ja ovo ne mogu da radim, ja nisam prava osoba za to, ja ne mogu da sedim sa vama. Jer ja sam policajac i moram da radim druge stvari. Moj šef će reći da je to gubljenje vremena i da bi trebalo da lovim kriminalce.“ Ali on to nije uradio što je sjajno jer mislim da bi neki ljudi mogli da postupe tako.
Međugeneracijska saradnja
Penzin: I to je stvar obrazovanja. Treba da budemo sposobni da stvari vidimo iz druge perspektive, iz perspektive starije osobe što je veoma teško kada ste mladi. Ne mislimo o tim problemima dok se nama ne dese.
Bridžit Penhejl: Ne. I ne volimo da razmišljamo o tome što bi kasnije moglo da nam bude problem. Bilo je nekih veoma uspešnih projekata, ne znam da li su razvijeni i u Srbiji – to su međugeneracijski programi gde stariji ljudi odlaze u škole i razgovaraju sa čak sasvim malom decom o istoriji, o njihovim životima, o onome što se dešavalo u prošlosti, a deca su pričala starijim ljudima o svojim životima. Radi se o građenju odnosa i pokušaju da se izgradi razumevanje.
Pričali smo o usamljenosti. Neki stariji ljudi poveruju u priču da su beskorisni i da nikako ne doprinose društvu. Dok se, unutar međugeneracijske razmene, može videti kako se stariji ljudi osećaju korisnim jer obrazuju decu i izgrađuju odnose, te nisu toliko usamljeni. A poruka društva, na neki način i jeste da morate biti korisni.
Putevi rešavanja problema
Penzin: Imamo li dobro rešenje za marginalizovane grupe?
Bridžit Penhejl: To je veoma dobro pitanje. Da imam kompletan odgovor, možda bismo već bili na drugačijem mestu. Jedna od stvari koje sam spominjala u svom govoru na Konferenciji Crvenog krsta Srbije jeste da mi znamo za nasilje nad ženama, mladim ženama, već nekoliko decenija i tu ostvarujemo ravnomeran napredak, znamo za zlostavljanje dece u njihovim domovima, to znamo već neko vreme.
Iako nije nova pojava, sigurna sam da se to dešava odavno, možda čak stotinama godina, naše prepoznavanje toga šta se dešava starim ljudima i starim ženama je u poređenju sa ovim pitanjima – novo. Ali počinjemo da pravimo prve korake podizanjem svesti. Moramo identifikovati problem i mislim da upravo to radimo u različitim zemljama.
Aspekti ovog problema su delimično različiti u različitim zemljama. Tako na primer, u nekim afričkim zemljama i dalje postoji problem vezan za veštičarenje. Žene su proterane ili čak spaljene i ubijane jer ih smatraju vešticama.
Penzin: To je strašno, ali i zvuči kao da je priča iz nekog drugog vremena.
Bridžit Penhejl: Da, zvuči tako, ali upravo se to događa. Zato će pristup problemu u tim zemljama biti sasvim drugačiji u odnosu na zapadne zemlje gde je proglašavanje starih žena vešticama bio problem u nekim prošlim vekovima. Ono što hoću da kažem: bitno je prepoznati problem, znati sa čime se suočavamo i mislim da se to u mnogim zemljama dešava. Možda ne svuda, nisam upoznata sa stanjem u baš svim zemljama.
Međutim, imamo Međunarodnu mrežu za prevenciju zlostavljanja starijih na globalnom nivou, a ona je povezana sa Ujedinjenim nacijama. Ona je organizovala, pre par godina, sastanak radne grupe stručnjaka, među kojima su bili i Nataša Todorović i Milutin Vračarević iz Srbije. To je bila grupa u kojoj se govorilo posebno o nasilju nad starijim ženama.
Jedan od sledećih koraka koje treba da preduzmemo jeste da podignemo svest o onome šta se događa. Moramo ići korak po korak kako bismo razvili odgovarajuće odgovore putem kojih bismo pomogli ljudima. To može da uključuje i zakone. Ako imamo npr. veoma dobre zakone o nasilju nad ženama, onda to može da se prilagodi kako bi odgovaralo i za slučajeve nasilja nad starijim ženama. To su ti koraci koje mislim da moramo da preduzmemo.
Mislim da to već dosta dugo traje. Znate, ja se bavim ovim pitanjem već nekoliko decenija, sama sebi delujem veoma staro kada pomislim na to, ali tako je.
Nada u buduće društvo bez ejdžizma
Penzin: Vidite li napredak?
Bridžit Penhejl: Da, vidim. Ali to je spor napredak. Na jednom nivou, moglo bi se reći: pa zaista smo napredovali kada je u pitanju nasilje nad ženama i onda ne bi trebalo da bude teško da to iskoristimo u borbi protiv nasilja nad starijim ženama. Ali nije tako. Ako bismo razmišljali na taj način, mislim da bismo bili veoma razočarani. Radi se o onom trostrukom spoju o kome sam govorila: između pola, starosnog doba i nasilja. Taj spoj komplikuje stvari. Postoje i druga ukrštanja, kao na primer, različite rase, različite nacionalnosti, invalidnost, sve te stvari bi mogle dodatno zakomplikovati stvari i dovesti do toga da nema jednostavnog rešenja.
Penzin: Bez obzira na sve druge oblike diskriminacije, starosna diskriminacija izgleda najrasprostranjenija. Ona naime utiče i na grupe koje su već diskriminisane, bilo da su članovi tih grupa dodatno diskriminsani od društva jer su stari, bilo da ih diskriminišu i članovi baš njihove grupe.
Bridžit Penhejl: Na neki način, starost nam je jedina svima zagarantovana. Ako ste rođeni kao žena, nećete postati muškarac (dobro, osim u slučajevima transrodnih osoba), možda nećete postati invalid, nećete promeniti rasu…
Ejdžizam je, govorim o tome u svojim predavanjima, nešto kao obavezna kategorija. To je kategorija koja natkriljuje sve druge. To se odnosi upravo na ono što ste pomenuli: sve se pogoršava kada ste stari. Mislim da je razlog tome ejdžizam. Na neki način, ejdžizam čini da sve bude dopušteno. Dakle, zato što je neko star, u redu je da ga zlostavljate. Jer je manje važan. Moramo da učinimo nešto i povodom toga, baš kao i povodom samog zlostavljanja.
Penzin: Dobra je stvar da ste optimista.
Bridžit Penhejl: Da, Ja sam u ovoj priči dugo. Kada sam počinjala da se bavim ovim, nisam mislila da će biti baš tako. Jer, kad sam počinjala, videla sam samo da postoji problem, da je on interesantan i da je potrebno nešto uraditi po tom pitanju. Međutim, nisam razmišljala o tome da će to biti spor proces i da će trebati mnogo vremena. Međutim, kako sam ja starila, shvatila sam da će biti potrebno dosta vremena.
Penzin: Ali ipak se nešto i promenilo.
Bridžit Penhejl: Da, dešavaju se promene. Pre dve decenije, Ujedinjene nacije nisu ni razmišljale o ovome kao o problemu, a sada imamo raspravu o konvenciji o ljudskim pravima starih ljudi i osnivaju se radne grupe. Ne radi se samo o zlostavljanju starijih i nasilju nad njima, ali to je centralna tačka – što mislim da je sjajno. Ali to mora ići zajedno sa pravima starih ljudi uopšte, sa možda posebnim odeljkom o pravima starijih žena, jer treba da dođemo do trenutka u društvenom razvoju kada će biti mnogo manje ejdžizma.
Bridžit Penhejl je radila kao socijalna radnica od 1981. godine. Od 1983. godine, specijalizovala se za rad sa starijim osobama i radila je u kako u gradskim tako i u seoskim sredinama, pored rada sa starijima u bolnicama.
Od 1996. godine je na Univerzitetu Hal, a 2004. prelazi na Univerzitet Šefild. Trenutno je na prestižnom Univerzitetu Ist Anglija.
Bridžit je član odbora Međunarodne mreže za borbu protiv zlostavljanja starijih (International Network for the Prevention of Elder Abuse – INPEA).
Autor je više knjiga, među kojima i Bruises on the Soul: Older Women, Domestic Violence, and Elder Abuse