Priča o taksisti i baki, priča o nama

Navodna priča jednog taksiste koja je postala hit na internetu početkom 2013. godine zapravo potiče iz knjige Kenta Nerbuma „Načini me instrumentom svog mira“ (Make me an Instrument of Your Peace) koju je objavio sajt Zen Moments uz dozvolu autora.

Taksi vožnja koju nikada neću zaboraviti 
Pre dvadesetak godina živeo sam od vožnje taksija. To je bio život kauboja, kockara, život nekoga ko nije želeo šefa, ali i život u stalnom pokretu i uzbuđenju kockanja svaki put kada nov putnik uđe u taksi.

Ono na šta nisam računao kada sam počeo ovim da se bavim jeste to da je ovaj posao takođe i misionarski. S obzirom da sam vozio po celu noć, moj taksi je postao pokretna ispovedaonica. Putnici bi ušli, seli iza mene u potpunoj anonimnosti i pričali bi mi o svojim životima.

Kao stranci u vozu, putnici i ja, kotrljali smo se kroz noć, otkrivajući međusobno intimu koju ni u snu ne bismo delili sa drugima na svetlu dana. Sretao sam ljude čiji su me životi oduševili, oplemenili, nasmejali i rasplakali. I nijedan od tih života nije me dirnuo više nego život žene koju sam pokupio kasno u toploj avgustovskoj noći.

Odgovorio sam na poziv iz male kuće od opeke sa četiri stana u tihom delu grada. Pretpostavio sam da sam poslat da pokupim ljude iz provoda, ili nekoga ko se upravo posvađao sa ljubavnikom, ili nekoga ko odlazi u ranu smenu u nekoj fabrici u industrijskom delu grada.

Kada sam stigao na adresu, zgradica je bila u mraku, osim jednog osvetljenog prozora u prizemlju. U takvoj situaciji mnogi taksisti bi samo zatrubili jednom ili dvaput, sačekali „kratki“ minut, i odvezli se dalje. Isuviše loših scenarija pretilo je taksistima koji bi došli do mračne zgrade u pola tri ujutru.

Ali ja sam video previše ljudi zarobljenih u siromaštvu koji su zavisili od taksija kao svog jedinog načina prevoza. Ukoliko situacija nije imala istinski prizvuk opasnosti, uvek bih prošetao do vrata po putnika. Razmišljao sam da bi tamo mogao biti neko kome je potrebna moja pomoć. Zar ne bih i sam želeo da vozač isto učini za moju majku ili oca koji su pozvali taksi? Prišao sam vratima i pokucao.

– Samo minut – odgovorio je slab i postariji glas. Mogao sam da čujem zvuk kako se nešto vuče po podu. Nakon duge pauze vrata su se otvorila.

Ženica od osamdesetak godina stajala je preda mnom. Nosila je haljinu sa štampanim dezenom i šešir sa velom prikačenim na njega kakvi se viđaju u radnjama kostima za iznajmljivanje, dobrotvornim radnjama sa polovnom odećom ili filmovima iz 1940-ih. Kraj nje je bio mali plastični kofer. Zvuk koji se čuo pravilo je njegovo vučenje preko poda.

Stan je izgledao kao da u njemu niko nije živeo godinama. Sav nameštaj bio je prekriven čaršafima. Na zidu nije bilo časovnika, nije bilo sitnica i posuđa na komodama. U uglu je stajala kartonska kutija ispunjena fotografijama i staklarijom.

– Da li biste poneli moju torbu do automobila? – pitala je – Volela bih da ostanem nekoliko trenutaka sama. Onda, ako biste mogli da se vratite da mi pomognete? Nisam naročito jaka.

Odneo sam kofer do taksija, i vratio se da pomognem ženi. Uzela me je pod ruku i hodali smo polako do auta. Neprekidno mi se zahvaljivala na ljubaznosti.

– Nema na čemu – rekao sam joj – Trudim se da mušterijama pružim ono što bih voleo da pruže mojoj majci.

– Pa vi ste tako dobar momak – rekla je. Njena pohvala i zahvalnost su me skoro posramili.

Kada smo stigli u taksi pružila mi je adresu, a zatim pitala: – Možemo li da se vozimo kroz grad?

– To nije najkraći put – odgovorio sam.

– Ma nije mi važno – rekla je – Ne žurim nigde. Idem u starački dom.

Pogledao sam u retrovizor. Njene oči su svetlucale.

– Nije mi ostao niko od porodice – nastavila je – Doktor kaže da treba da odem tamo. Kaže da mi nije još puno ostalo.

Lagano sam se nagnuo i isključio taksimetar.

– Kojim putem želite da vozim? – pitao sam.

Narednih par sati vozili smo se kroz grad. Pokazala mi je zgradu gde je nekada radila kao lift-operater. Vozili smo se kroz naselje gde su ona i muž živeli odmah nakon venčanja. Zaustavila me je ispred skladišta nameštaja u kom je nekada bila plesna dvorana u koju je išla da igra kao devojčica. Ponekada bi me usporavala kada prolazimo pored neke zgrade ili ćoška i samo je gledala u noć ne progovarajući ni reč.

Sa prvim zrakom sunca koji se pojavio na horizontu, odjednom je rekla: – Umorna sam. Idemo sad.

Vozili smo se u tišini do adrese koju mi je dala. Bila je to niska zgrada, kao mala ustanova za oporavak, sa kolskim prilazom koji je prolazio ispod nadstrešnice.

Dve negovateljice su prišle taksiju čim smo stali. Bez čekanja na mene, otvorile su vrata i pomagale ženi da izađe. Bile su pažljive i koncentrisane prateći svaki njen pokret. Mora da su je očekivale, možda im je telefonirala pre nego što ćemo poći.

Otvorio sam gepek i poneo mali kofer do vrata. Žena je već sedela u kolicima.

– Koliko Vam dugujem? – pitala je posežući u tašnu.

– Ništa – rekao sam.

– Morate da zaradite za život – rekla je.

– Biće drugih putnika – odgovorio sam.

Skoro bez razmišljanja sagnuo sam se i zagrlio je. Stegla me je čvrsto.

– Urećili ste jednu staricu za trenutak – rekla je – Hvala vam.

Nije ostalo ništa da se kaže. Stegao sam je još jednom, i izašao na jutarnje zamagljeno svetlo. Čuo sam kako se vrata zatvaraju iza mene. Bio je to zvuk zatvaranja jednog života.

Nisam preuzimao više putnika u toj smeni. Vozio sam besciljno, izgubljen u mislima. Sećam se da tog dana skoro više nisam mogao da pričam.

Šta bi bilo da je ženu pokupio besan vizač, ili neko ko je bio nestrpljiv da završi smenu? Šta da sam odbio vožnju, ili da sam trubnuo jednom i otišao? Šta da sam bio u lošem raspoloženju i da sam odbio da stupim u razgovor?

Koliko sličnih momenata sam propustio ili ih nisam razumeo? Naučeni smo da mislimo da se naši životi vrte oko velikih trenutaka. Ali ti trenuci često nas uhvate nesvesne. Kada me je ta žena zagrlila i rekla da sam je usrećio na tren, nije mi bila strana pomisao da sam poslat na Zemlju samo da bih njoj pružio tu jednu poslednju vožnju.

Čini mi se da nikada u životu nisam uradio ništa važnije od toga.

 

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *