Povratak u devedesete – U njihovu lepšu polovinu

Šta raditi? Šta jesti? Gde živeti? U kom smeru se obrazovati? Šta pokušati? Na koju se stranu okrenuti? Šta se ima, šta može da se ima, šta je luksuz, šta je investicija, gde uštedeti…

Smanjenje penzija i plata u javnom sektoru tražili su nam godinama, pa najavili 30 odsto, pa odobrili 10 odsto, i ova „novost“ sada se „pegla“ starom dobrom mantrom – „moglo je i gore“. Razlika je možda u tome što sada nešto češće čujemo i priznanje – „moglo je i bolje“, pa nam je nekako lakše. To nas umiruje, govori nam da su svesni i svojih grešaka, pa smo nekako radiji da doprinesemo, ili bar da prećutimo.

Kada nam pokažu brojke, računica je jasna. U tome nije problem. Problem je u brojkama koje su uopšte ušle u računicu. One govore da će sve u ekonomiji, industriji, privredi, ostati isto kao i do sada, ali da nam je „kreditni kapacitet“ manji, pa na drugom tasu vage ostaje mesta samo za štednju. Koliko će u tom smislu ova mera doprineti ili odmoći ekonomiji, ne zna se. Nema konsenzusa o tome, a vreme će pokazati. Vrlo brzo.

Međutim, jedna je druga stvar važna: činjenica da se plate u javnom sektoru i penzije smanjuju. Procenat tu nije važan. Važno je probijanje psihološke barijere. Jednom kad se desi smanjenje, lakše će se dogoditi i svaki sledeći put. U tom smislu predizborno obećanje je ispunjeno: „čeka nas period teških reformi“ (primetićete da se pojam „reforma“ koristi kao sinonim za mnogo toga danas).

Neki će reći: „Pa dobro, moglo je 30, ali ipak je samo 10 odsto“. Bilo kakav postotak veoma je relativna kategorija. Na primer, najavljuje se povećanje PDV-a. To znači da na svakih naših 100 neće više „unapred“ uzimati 20, već 22, 23, ili 25, dinara ili evra. To znači da će realan pad penzija i plata, ne samo u javnom sektoru, biti za koji procenat veći.

Dalje, kurs evra ovog leta raste, a nije tajna da se veštački održava već godinama. Dovoljno je da „puste“ dinar da se za pet ili 10 odsto približi „realnom“ kursu prema evru, i eto još većeg realnog pada penzija i plata, čak iako ih nominalno zadrže na smanjenju od „samo“ 10 odsto. I, naravno, tu je uvek i naša stara dobra poznanica – inflacija. Neznana.

Zanimljivo je i da dobar deo javnosti smatra da će smanjenje plata da se zadrži samo u okvirima javnog sektora. Društvo, zajednica, nacija, čudna je stvar: ne može nekima da bude bolje ako je drugima gore. Može samo Ponekima, ali to je veoma mali procenat.

Ne mora obavezno da se dogodi da poslodavci iz privatnog sektora odreaguju odmah smanjenjem plata svojim radnicima za 10 odsto. Ali, svako (najavljeno) novo radno mesto u privatnom sektoru sada će biti pod pritiskom većeg broja kandidata koji su spremni da rade za manje novca.

Ili, frizer, pekar, mesar, prodavac, imaće od jeseni 2014. godine mušterije koje su za 10 odsto siromašnije nego danas. Svi oni nikako ne mogu zadržati današnji nivo svog prometa, a kamoli ga uvećati. Kada ovome dodamo i znatno povećanje poreza za paušalce, kao i poreza na imovinu, ideja vlade ne čini se više tako jednostavnom i jasnom.

Zbog svega navedenog, utisak je da ove i ovakve „reforme“ zapravo nemaju za cilj uspostavljanje neke snažnije ekonomije po ugledu na stabilnije zemlje sveta. Čini se da je suštinska ideja svesno vraćanje korak, ili nekoliko koraka unazad:

  • usporavanje svih „konvencionalnih“ ekonomskih aktivnosti koje se nisu pokazale dovoljno moćnim da iskoriste svoje eventualne šanse poslednjih godina (deceniju?) da se razviju i obrazuju modernu privredu
  • zamrzavanje „ekskluzivnih“ opcija ekonomije kao što su berza, velike investicije, infrastruktura, industrija, turizam (umesto svega toga nudi se „Beograd na vodi“, što je suštinski projekat tek u rangu stambenih naselja „Stepa Stepanović“ ili „Belvil“ – oba još uvek ne sasvim useljena, pa ni završena)
  • aktiviranje sive, nekonvencionalne ekonomije, kao najstarijeg i najotpornijeg vida aktivnosti za puko preživljavanje, uz mogućnost sticanja većeg kapitala za najsnalažljivije (a koji bi kasnije, ako prvo dođe do stabilizacije, pa zatim do nagoveštaja oporavka, mogao da uđe u „legalne“, „konvencionalne“ tokove)
  • zamrzavanje naših očekivanja – to je veoma važan faktor ovih „reformi“ još od prvih najava, i svodi se na onu rečenicu „Šumadinca“ u filmu „Lepa sela, lepo gore“: „Ljudi, šta da vam kažem… Morate da se snađete neko vreme… Drž`te se… Srećno.“
Ako je ovo ideja (a u nedostatku „zvaničnih“ možemo da verujemo da jeste), onda treba očekivati da će opšta situacija najviše ličiti na 1990-te, tačnije, na post-Avramovske, kasne 1990-te, njihovu drugu, „bolju“, „lepšu“ polovinu (ako izuzmemo njihove poslednje mesece).

Međutim, ma koliko da se čitaocu možda neće svideti ova pomisao, od svega ovoga ne treba praviti bauka, niti je to trenutno najgora moguća opcija. Jednostavno, u globalnoj „urbanizaciji“ ekonomije, neki kontinenti i države imaju ulogu „industrijske zone“, neki gradovi „poslovne“ i „uslužne“, neki „turističke“, i šanse da u toj podeli iole ravnopravno učestvuje ovako mala država kojoj čak ni granice nisu priznate od „svih“, veoma su male.

Ovo kažemo naročito zbog toga što pomenuti proces „urbanizacije“ ne samo da nije dovršen, već niko ne zna ni dokle je stigao, niti koliko će se menjati „u hodu“, u narednim godinama. Možda jeste pametno da se za sada „povučemo“, ne u smislu zatvaranja za spoljašnji svet, već pre svega u smislu zatvaranja za spekulativni kapital, opštu privatizaciju, prejaku konkurenciju, međunarodne finansijske, industrijske i druge monopole, i sve ono što bi nas verovatno snašlo (u još većoj meri) kada bismo se sada „priključili“ državama koje su već decenijama u toku sa pomenutim trendovima.

Naravno, sve je ovo možda samo plod naše fikcije, umišljaja, nemogućnosti da pronađemo logičnije zaključke informacija koje dobijamo. Ali, možda i takvo viđenje može da doprinese razumevanju trenutnih i daljih „reformi“, ne toliko u političkom ili makroekonomskom smislu, već pre svega u smislu ličnih, pojedinačnih odgovora na osnovna pitanja: Šta raditi? Šta jesti? Gde živeti? U kom smeru se obrazovati? Šta pokušati? Na koju se stranu okrenuti? Šta se ima, šta može da se ima, šta je luksuz, šta je investicija, gde uštedeti, čega se odreći, sa kim se udružiti, šta započeti…

Šta god da bude, i sad, i uvek, najvažnije je sačuvati zdravlje i pamet. Gde je toga, i ljubav će doći sama.

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *