Koliko je pametno danas, kada smo u punoj snazi, pretpostavljati da ćemo biti takvi i onda, kada to više ne bude zato što želimo, nego zato što i nemamo drugog izbora?
Velika stopa samoubistava starih u razvijenim zemljama Azije teško da će u skoroj budućnosti pogoditi odgovarajuće zemlje „Zapada“. Ovde su ekonomski rast, i druge promene, bez obzira na sve, bile koliko-toliko u podnošljivim granicama koje su ostavile dovoljno vremena za prilagođavanje.
Otvaranjem Google oglasa na ovoj strani pomažete rad Penzina. Hvala vam unapred!
- Ceo serijal – Samoubistva starih: Epidemija u Aziji, budućnost Zapada?
Međutim, mnoge paralele sa današnjom slikom Azije možda će biti moguće povući i u Evropi i Severnoj Americi za dvadesetak godina. Kina je imala politiku jednog deteta, a Evropa ima tu realnost, te „piramida“ demografske strukture i ovde postaje bliža pravougaoniku.
Istina je da se starija generacija na Zapadu danas već ne uzda previše u „porodične vrednosti“, i posvećivanje mlađih, i da je spremnija na samostalniji i nezavisniji život, ne samo finansijski već i intelektualno i emotivno. Međutim, sa produženjem životnog veka i većoj izloženosti neurološkim oboljenjima (Alchajmer, Parkinson, demencija), koliko će i celoživotna priprema biti dovoljna onda kada se, zbog godina, osetimo ranjivijim?
Da li ćemo tada, ranjivi, pomisliti da ima neke logike u onome čime su se generacije pre nas vodile: da je sreća u starosti gledati kako se životni krug nastavlja u našim potomcima, deci, unucima? Koliko je pametno danas, kada smo u punoj snazi, jaki, samodovoljni, pretpostavljati da ćemo biti takvi i onda, kada to više ne bude zato što želimo, nego zato što i nemamo drugog izbora?