Usamljenost i društvena izolacija utiču na zdravlje ljudi, te više ne treba da ih smatramo samo socijalnim i psihološkim, već i problemima koji utiču na zdravlje tela. Kontakt sa ljudima i topla reč – leče.
Fotografija Kijoko Hamade iz teksta „Susret sa starijom verzijom sebe„
Pre nekoliko decenija, veza između društvenog života i genetike imuno-ćelija bila je potpuno van fokusa naučnika. Danas znamo mnogo više nego ranije o genetskim izvorima mentalnih bolesti i njihovim uzrocima na molekularnom nivou, ali društvena izolacija i usamljenost se još uvek smatraju isključivo socijalnim i psihološkim problemima, a ne i problemima o kojima bi trebalo voditi računa zbog fizičkog zdravlja.
Međutim, što više učimo o brojnim vezama između mentalnih i fizičkih bolesti, to postaje jasnije da se nijedna bolest ne može svesti na prosti uticaj abnormalnih gena niti na bilo koji jednostavno merljiv fizički uzrok.
Džesika i Tim Lejhi pišu u članku za The Atlantic: „Psihološko i fizičko su neraskidivo povezani. Mentalna bolest jeste fizička bolest.“
Usamljenost, izgleda, nije nikakav izuzetak, ali nauka je još daleko od shvatanja veze između usamljenosti i zdravstvenog stanja. Osnove za razmišljanje postoje.
U novom istraživanju koje je objavljeno u časopisu Proceedings of the National Academy of Sciences, tim naučnika sa univerziteta u Kaliforniji i iz Čikaga zamolio je 141 stariju osobu da popuni upitnik koji im je poslužio da se proceni nivo društvene izolacije ovih ljudi.
Autori istraživanja su zatim izmerili ekspresiju više od 400 gena imunosistema ispitanika. Analizirali su kako ekspresija ovih gena korespondira sa samoprocenjenom izolacijom.
Kod 26 odsto starijih ljudi koji sebe smatraju usamljenim, otkriveno je da su geni odgovorni za upale aktivniji, dok su geni koji pomažu protiv virusnih infekcija potisnuti.
Drugim rečima, rezultati istraživanja sugerišu da bi ljudi koji su društveno izolovani mogli biti podložniji upalama i manje sposobni da se odbrane od virusnih infekcija – što bi mogao biti jedan od razloga zašto su usamljeni stariji ljudi osetljiviji na najrazličitije bolesti – od obične prehlade do demencije, i zašto je kod njih veća stopa smrtnosti u odnosu na njihove vršnjake koji se ne osećaju usamljenima.
Da bi poduprli svoje zaključke, naučnici su izveli drugi eksperiment sa rezus makakima, jednom vrstom majmuna koji su pokazivali istu vezu između društvene izolacije i genetskih promena. Autori studije nasumično su podelili rezus makake u dve grupe: jedni su bili izloženi novim društvenim vezama, dok drugi nisu.
Makake koje su bile u prilici da ostvare nove društvene kontakte, imale su veći broj monocita (vrsta imunoćelija) u krvotoku.
Autori ovog članka zaključuju da iako dostupnost dobre zdravstvene zaštite i dobra ishrana jesu ključne za zdravlje starijih ljudi, i društvene veze bi mogle biti od podjednakog značaja.
Šta ako najmoćnija zdravstvena intervencija kad su u pitanju ugrožene starije osobe, nije najmodernija hirurgija ili šaka preskupih lekova, već jednostavna ljudska razmena priča uz šoljicu čaja ili kafe?