Nenormalnosti u načinu hoda se manifestuju na brojne načine. U ovom delu govorimo o gubitku simetrije pokreta, retropulziji, padanju stopala i teškoćama u pokretanju i održavanju hoda
Otvaranjem Google oglasa na ovoj strani pomažete rad Penzina. Hvala vam unapred!
Brojni su poremećaji koji mogu dovesti do disfunkcionalnog ili nesigurnog hoda: neurološki poremećaji (demencija, senzorne i motorne neuropatije…), mišićno-skeletni poremećaji (npr. lumbalno spinalna steoza). Postoje normalne promene hoda usled starosti, ali i nenormalnosti koje se manifestuju na brojne načine:
Gubitak simetrije pokreta i vremena između leve i desne strane obično ukazuje na poremećaj. Kada je zdravo, telo se kreće simetrično; dužina koraka, ritam, pokreti torza, i kretanje zglob – koleno – kuk – karlica jednaki su na levoj i desnoj strani. Asimetrija se javlja kod jednostranih neuroloških ili mišićno-skeletnih poremećaja (npr. hramljanje uzrokovano bolnim zglobom). Nepredvidljiv ili veoma promenljiv ritam hoda, dužine hoda ili širine iskoraka ukazuje na slom motorne kontrole hoda usled cerebralnog ili sindroma frontalnog režnja.
Retropulzija je hodanje unazad kada se počinje sa hodanjem ili padanje unazad u toku hoda. Može se javiti kod poremećaja frontalnog hoda, Parkinsona, CNS sifilisa i progresivne supranuklearne paralize.
Padanje stopala uzrokuje vučenje prstiju ili spoticanje pri hodu (npr. preterano podizanje noge kako bi se izbeglo udaranje prsta). To može biti posledica slabosti potkoleničnog mišića anterior tibialisa, spastičnosti mišića ili spuštanja karlice usled slabosti proksimalnih mišića sa bočne strane (naročito gluteusa mediusa). Nizak zamah stopala (npr. usled smanjene fleksije kolena) može ličiti na padanje stopala.
Teškoće u pokretanju ili u održavanju hoda Kada osoba krene da hoda, njena stopala mogu izgledati kao prilepljena za pod, obično jer ne prebacuje težinu na jednu nogu kako bi omogućila drugoj da krene napred. Ovaj problem može predstavljati izolovani neuspeh pokretanja hoda, Parkinsonovu bolest ili frontalno ili subkortikalno oboljenje. Jednom kada se počne sa hodanjem, koraci treba da budu neprekidni, uz malu promenljivost u vremenu koraka. Iznenadna ukočenost, zaustavljanje ili skoro zaustavljanje obično ukazuje na oprezno hodanje, strah od pada ili na poremećaj frontalnog hoda. Vučenje nogu nije normalno (i predstavlja povećan rizik od saplitanja).