Kada roditelj počinje da pokazuje znake „gubitka realnosti“ porodica ne može samo da pusti stvar tek tako, osim ako nije spremna da se suoči sa veoma neprijatnim posledicama…
Kerolin Rozenblat (Carolyn Rosenblatt), urednik sajta Stari roditelji (Aging Parents), za Forbs je pisala o životu sa starim roditeljima i problemima koje treba rešavati. Penzin donosi prevod ovog teksta:
Otvaranjem Google oglasa na ovoj strani pomažete rad Penzina. Hvala vam unapred!
– Ako ima jedna stvar koja je konstantna tema u mojoj svakodnevnoj saradnji sa klijentima koji imaju stare roditelje, to je da bar jedan od njih, dete ili roditelj, ne žele sebi da priznaju da nas starost menja. Ljudi zaista žele da njihovi ostareli bližnji budu dobro, ali, ponekada jednostavno to nije slučaj.
Činjenica je da je starost na lošem glasu. Negativni stereotipi su svuda oko nas. Mediji nas stalno govore da ako nismo od onih poznatih ličnosti koje fantastično stare, bolje da „vratimo vreme unazad“, „da se borimo sa znacima starenja“, „da izgledamo mlađe“, „da obrišemo tragove starenja“ i da odmah počnemo sa pilulama kako nikad ne bismo ostarili.
Nije čudno zašto su ljudi tako uplašeni od starenja. Napravili smo od starenja nešto što je potrebno izbeći po svaku cenu, ali to je deo života ukoliko dođemo do tog iskustva, i svakako može biti dostojanstveno doba. Pa ipak, kada me kontaktiraju odrasla deca starih roditelja kojima je zaista potrebna pomoć, a shvatam da oni toga zapravo nisu ni svesni, to me frustrira.
U čemu je stvar? Zar porodice ne mogu da učine napor da povedu neophodne razgovore o promenama, uprkos neprijatnostima? Nažalost, deca ostaju u stanju poricanja, roditelji rade to isto, i tako sve ide dok ne dođe do prelomne krizne situacije.
Ovo je primer uobičajenog dijaloga koji sam vodila sa odraslim detetom ostarelog roditelja koji više nije sposoban da se stara o sebi. Pročitajte pa pokušajte da odgovorite: Da li je ova ćerka čekala previše da pozove nekoga i upita za savet?
– Zaista sam zabrinuta za svoju majku.
– Recite mi u čemu je problem?
– Majka ima 90 godina, i ne može više da se stara o sebi ili o kući koja je skoro pretvorena u ruševinu. Živi sama. Kuća je puna đubreta, prljava je, pacovi su svud okolo, ne želi pomoć i ima demenciju.
– Šta ste pokušali da učinite do sada u vezi sa tim problemom?
– Ne mnogo. Pričali smo sa njom. Nije želela da razgovara o tome pa smo jednostavno to ostavili tako. Sada se uključio i okružni socijalni radnik. Verovatno ih je neko zvao.
…
Ako majka ima 90 godina budite uvereni da problem nije počeo juče. Zaista sam tužna kada čujem ovakve priče. To je ekstremni primer kada puštamo stvari da prolaze, i kada propustimo da održimo zaista važan razgovor sa roditeljima mnogo ranije pre ove tačke.
Socijalna služba ponekada preuzme starateljstvo u svoje ruke kada porodica ne može da reši problem svog starijeg člana. Služba može da radi bez samoobmane. Kriza postaje stvar od javnog značaja, dolaze pravnici, pokreće se istraga i potroši se nekoliko hiljada dolara. I na kraju, ostareli roditelj verovatno će biti smešten negde gde neće biti srećan.
Kada roditelj počinje da pokazuje znake „gubitka realnosti“ porodica ne može samo da pusti stvar tek tako, osim ako nije spremna da se suoči sa veoma neprijatnim posledicama.
Neko mora da preuzme stvar na sebe i preduzme neke korake. Možete učiniti da situacija ne dođe do tačke kada zdravlje i bezbednost starije osobe pod tako velikim rizikom (Pacovi? Šta reći?). Ukoliko roditelj ima demenciju, bez obzira da li je zvanično dijagnostifikovana ili ne, mogu samo da apelujem na sve da razumeju da su šanse da se ona pojavi sve veće sa svakom novom godinom života i da ne može da se zaustavi.
To znači da tokom vremena porodica ima mnogo mogućnosti da udruži snage i započne razgovor o tome šta će preduzeti. Ukoliko roditelj „ne želi da razgovara o tome“ molim vas obratite se nekome za pomoć. Lokalna socijalna služba je mesto gde možete početi sa traženjem rešenja ako nemate neku drugu ideju.
Ako ste razumni, računate sa mogućnošću gubitka nezavisnosti. Postarajte se da obezbedite na vreme svu dokumentaciju, uključujući i onu za starateljstvo, to jest, potpisanu dozvolu da donosite odluke u njegovo ime u slučaju da je to neophodno (pre svega ta osoba treba da bude odraslo dete starije osobe).
Učinite sve moguće da zaštitite svoje voljene od situacije u kojoj će sud da se umeša i preuzme starateljstvo. Smatram da većina da većina ovakvih slučajeva, ali ne i svi, mogu da budu izbegnuti ukoliko se pravi koraci preduzmu na vreme.
Poricanje ne radi posao. Starenje je naumitno i najbolje je da ga prihvatimo, radimo sa tim u vezi, i radimo sve moguće da poslenju fazu života voljenih osoba učinimo dostojanstvenom koliko možemo.