Magazin Godine Penzije Srbija

Mašina: Smanjene penzije i državne pretenzije

– Dakle, to što država navodno dotira Republički fond za penzijsko i invalidsko osiguranje (PIO) ne znači ništa drugo nego da ga država zapravo nelegitimno uzurpira – piše Ivan Radenković za portal Mašina. Tekst prenosimo u celosti uz dozvolu portala Mašina.

autor i izvor: Ivan Radenković, portal Mašina

Smanjene penzije i državne pretenzije

​​Udruženja i sindikati penzionera će stupiti u javne proteste i masovnu mobilizaciju penzionerske populacije, u čemu traže i dodatnu podršku širih slojeva društva. Smanjivanje penzija kao mera, koju sami penzioneri percipiraju kao narušavanje stečenog prava, ali i druge zakonske mere koje regulišu rad penzijskog fonda su dovele do tog nezadovoljstva.

Kada se kaže da su penzije stečeno pravo, onda se mora imati u vidu i činjenica da se sredstva za penzije obezbeđuju od zaposlenih, i to zakonski propisanim procentualnim izdvajanjem od zarada. To pak znači da se sredstva za isplatu penzija ne formiraju iz sredstava koje obezbeđuje država, već su to sredstva koja su sami zaposleni obezbedili vlastitim izdvajanjima tokom njihovog radnog veka, a sve kako bi ostvarili prava u trenutku kada steknu uslove za penzionisanje.

Podvlačimo da se ne radi o sredstvima koja se obezbeđuju u budžetu države, niti su to budžetska sredstva, uprkos činjenici da se javnosti plasira teza kako država podnosi neopravdano veliku „žrtvu“ jer dotira RF PIO sa 40% sredstava potrebnih za isplatu penzija.

Ako se sve ovo ima u vidu, onda se može razumeti da penzije čine oko 75% privatne štednje ili obligacije (odnosa između RF PIO i države kao garanta isplate penzija) po osnovu stvarno uloženih sredstava, odnosno da predstavljaju specifičnu vrstu javnog duga.

Ostatak čine davanja koja Vlada svojim odlukama odobrava za penzije borcima NOR-a, za beneficirani radni staž, za nacionalne penzije umetnicima i sportistima itd., na teret državnog budžeta. Tako da kada Vlada, u okviru mera fiskalne konsolidacije, odluči da smanji penzije, to podrazumeva, pored kršenja ustava i zakona, devalorizaciju svih prethodnih i sadašanjih ulaganja radnih ljudi za sadašnje i buduće penzije.

Ako se uzme u obzir i imovinski problem, nastao još devedesetih godina između RF PIO i države, kao i nemogućnost Fonda da upravlja vlastitom imovinom (akcije u preduzećima koja se privatizuju kao i realni udeli u preduzećima, nepokretnosti, rehabilitacioni centri, specijalne bolnice itd.), onda cela stvar postaje čudovišno neprepoznatljiva.

Država postaje „žrtva“ jer „spasava“ penzijski sistem od svih zala neefikasnosti od kojih pati javni sektor, dok se istovremeno apeluje na penzionere da imaju razumevanja za tešku situaciju u kojoj se država nalazi i traži njihov pristanak na smanjenje penzija.

Dakle, to što država navodno dotira RF PIO ne znači ništa drugo nego da ga država zapravo nelegitimno uzurpira.

Kako današnja kapitalistička država ne može ostaviti netaknutim opšte, formalne i univerzalne norme, jer mora konstatno da interveniše u proces reprodukcije opštih uslova proizvodnje, onda postaje jasna posebna uloga različitih uredbi čije je, po običaju, ad hoc donošenje motivisano prilagođavanjima shodno konkretnoj situaciji i dominantnim klasnim interesima.

Normiranje postaje sve više stvar državne administracije, zakonske kolizije postaju skoro pa pravilo, a zakon i parlament kao tradicionalno mesto razuma ustupaju mesto izvršnoj vlasti i državnoj administraciji.[1]

U tom kontekstu treba sagledati „hitnost“ donošenja novog Zakona o penzijskom i invalidskom osiguranju, ali i uredbe o smanjenju penzija. Predsednik vlade je u skupštinskoj raspravi o rebalansu budžeta za 2014. i 2015. godinu poručio da više neće biti smanjenja penzija i da građani ubuduće mogu očekivati samo boljitak.

Međutim, Narodna skupština je krajem 2014. godine dopunila Zakon o penzijskom i invalidskom osiguranju (član 80. b), koji glasi:

„Izuzetno od člana 80. ovog zakona, za vreme primene Zakona o privremenom uređivanju načina isplate penzija (…) penzije se mogu povećavati samo u skladu sa zakonom kojim se uređuje budžetski sistem i zakonom kojim se uređuje budžet“ (Sl. Glasnik RS br. 142/214).

Član 80, od kojeg se ovom odredbom odstupa, predviđa da će se visina penzija usklađivati shodno troškovima života svakog 1. aprila i 1. oktobra. Pošto troškovi života stalno rastu, treba očekivati da će se taj trend nastaviti i u 2015. godini. S obzirom na rekordno restriktivan budžet za 2015. godinu, citirana odredba će obustaviti šestomesečno usklađivanje penzija s povećanjem troškova života, ili u najboljem slučaju učiniti da stopa rasta penzija bude znatno niža od stope rasta troškova života.

Ovim merama krši se Ustav (član 20. stav 2), kao i Evropska socijalna povelja (član 12, tačka 1‒3), kojom se sve članice Saveta Evrope obavezuju da se sistem socijalne sigurnosti održava i postepeno podiže na viši nivo.

Potreba da se preispita uloga državne regulacije jednog tako važnog društvenog podsistema kao što je penzijski sistem znači potrebu da se prepoznaju mehanizmi režima akumulacije (prikupljanja novca) u kojima država igra centralnu ulogu. Formirajući norme i zakone, država osigurava i održava uspostavljene načine društvene reprodukcije.

Za razliku od perioda nakon Drugog svetskog rata, kada su nacionalni režimi akumulacije (prikupljanja novčanih sredstava) bili usmereni na podsticanje masovne potrošnje, danas je taj smer preokrenut. Mere štednje, pogotovu u Srbiji, deluju destimulativno na nivo potrošnje, dok se hronično raštimovana fiskalna politika i stanje u javnim finansijama nalaze u obećanoj zemlji inostranog zaduživanja, beskrajno daleko od realne ekonomije, a time i od realnih ljudi i njihovih potreba.

U kontekstu penzijskog sistema Srbije, aktuelni režim akumulacije funkcioniše u konstantno restriktivnom pravcu kada su u pitanju osnovni parametri sistema. Podignute su stope doprinosa za penzijsko osiguranje, indeksacija penzija odvojena je od kretanja prosečnih zarada, izjednačena je starosna granica za penzionisanje kod muškaraca i žena, uvedeni su penali za prevremno penzionisanje itd.

Bez obzira na činjenicu da aktuelne mere vlade podstiču masovno nezadovoljstvo u narodu, država zakonima sve intenzivnije interveniše u procese organizacije i usmeravanja klasne reprodukcije društva. U tom smislu je i penzijski sistem izložen različitim delovanjima.

Određene interesne grupe zagovaraju uvođenje obaveznog privatnog penzijskog osiguranja, druge se zalažu za delimičnu kapitalizaciju penzijskog fonda njegovim pretvaranjem u ograničeno-investicioni fond, treće zahtevaju veće povlastice od države jer organizuju dobrovoljno penzijsko osiguranje itd.

Država kao mesto formirano u sukobima između različitih klasnih interesa i sama predstavlja mesto sukoba. Ovo je mesto u aktualnoj kriznoj situaciji, shodno postojanju različitih klasnih interesa, obeleženo partikularnim zakonskim mehanizmima koji u novijoj srpskoj istoriji rezultiraju čestim zakonskim kolizijama.

Nimalo slučajno, država je novim Zakonom o penzijskom i invalidskom osiguranju ozvaničila svoje vlasništvo nad Republičkim fondom za penzijsko i invalidsko osiguranje (RF PIO), delegirajući četiri od ukupno sedam članova Upravnog odbora.[2]

Još manje slučajnosti ima u tome što su u poslednjih dvadeset godina institucije socijalnog osiguranja (time i RF PIO) zakonski izuzete iz državne svojine, dok se izdaci za isplatu penzija tretiraju kao javni rashodi iz republičkog budžeta.[3]

Zakonom o sredstvima u svojini Republike Srbije iz 1995. godine (kao i Zakonom o javnoj svojini iz 2011. godine) jasno je propisano da su sredstva u državnoj svojini i sredstva „javnih službi (javna preduzeća i ustanove) čiji je osnivač Republika, odnosno teritorijalne jedinice, osim sredstava koje koriste organizacije obaveznog socijalnog osiguranja i sredstava koja su prema posebnom zakonu u svojini druge organizacije“ (Sl. Glasnik, br. 53/95).

Ova kolizija je rezultirala nejasnim imovinskim statusom penzijskog fonda, koji je nekada funkcionisao i kao investicioni fond, i raspolagao znatnim sredstvima koja su premašivala potrebe vezane isključivo za isplatu penzija. S jedne strane, država preko nekadašnjeg Akcijskog fonda (sadašnje Agencije za privatizaciju) upravlja akcijskim udelima u vlasništvu RF PIO u ime RF PIO, dok s druge strane Fond nema nikakvih ovlašćenja koja se tiču određivanja uslova prilikom prodaje akcija.

Zahvaljujući perpetuiranju ove zakonske kolizije, državne strukture su od dvehiljadite naovamo uspele da kontaminiraju javnost tezom da izdaci za penzije predstavljaju glavni faktor makroekonomske nestabilnosti države jer predstavljaju „preveliku“ budžetsku stavku.

Kao i ostali aspekti politike merâ štednje, tako je i aspekt koji se odnosi na penzijski sistem pokazatelj potpune političko-ekonomske promašenosti. Ono što je izvesno jeste to da smanjenje plata i penzija neće znatnije umanjiti budžetski deficit (kako to predstavlja politika štednje). Naprotiv, problemi koje će izazvati smanjenje tiču se prvenstveno životnog standarda penzionera i smanjenja javne potrošnje.

Ako se ima u vidu da PDV iz lične potrošnje građana učestvuje s više od 50% u budžetu, onda je jasno da će se ovim merama naneti gubitak upravo republičkom budžetu.

Fiskalna disciplina povećanjem fiskalnih nameta u direktnoj je vezi s pogrešnom ekonomskom politikom u zemlji, jer rast poreza u situaciji privrednog kolapsa vodi daljem smanjenju privredne aktivnosti, povećanju nezaposlenosti, gašenju radnih mesta, rastu sive ekonomske zone, nezaposlenosti mladih koji zbog nemogućih radnih uslova imaju sve manje šanse da dožive penziju i, po običaju, nepravednoj redistribuciji od siromašnih ka bogatijima.

Iako se na prvi pogled može činiti da se selektivno smanjenje penzija vodi egalitarnijoj redistribuciji, efekti koje će ovakva redistribucija polučiti biće usmereni jedino na egalitarizaciju bede.

Napomene:

[1] Tradicionalno mesto građanske vlasti odnosilo se na preuzimanje zakonodavne vlasti, koja je podrazumevala i nadzor nad budžetom. Parlament je bio centralna institucija od izuzetne važnosti, dok je izvršna vlast uglavnom sadržala ostatke monarhističke vlasti (kontrola vojske, državne administracije itd.). Današnje jačanje izvršne vlasti odnosi se na osamostaljenje državne birokratije u odnosu na parlament i utvrđuje podređenost njenih vrhova predsedniku i vladi, kao izvršnoj vlasti.
[2] Vlast ovo tumači kao bezalternativnu meru kojom se smanjuju troškovi rada Upravnog odbora, koji je pre donošenja novog zakona brojao 21 člana (7 osiguranika, 7 poslodavaca i 7 korisnika prava). Još važniji „argument“ jeste taj što država na osnovu visine sredstava koja se izdvajaju iz republičkog budžeta za isplatu penzija pretenduje da ima većinsku ulogu u upravljanju RF PIO.
[3] Ostaje otvoreno pitanje šta se dogodilo sa sredstvima koja su bila u Republičkim fondovima za penzijsko i invalidsko osiguranje zaposlenih, samostalnih delatnosti i zemljoradnika u trenutku kada je donet Zakon o javnim prihodima i rashodima iz 1991. godine, i zašto su sa Zakonom o penzijskom i invalidskom osiguranju iz 1996. godine ukinuti fondovi samostalnih delatnosti i zemljoradnika. Pitanje postavljeno u ovom obliku, za koje u javnosti ne postoji odgovor, nameće zaključak o potrebi konstrukcije sistema u kojem se penzije isplaćuju iz republičkog budžeta kako bi se prikrile nezakonite radnje ispumpavanja novca iz penzijskih fondova. Uloga države je u ovome nedvosmislena, ali neposredni dokazi o tome ne postoje u javnosti. Ipak, indirektnim putem se može zacrtati pravac razmišljanja koji ustanovljava kontinuitet i nakon 2000. godine, jer su Zakonom o budžetskom sistemu iz 2000. godine i Uredbom o budžetskom računovodstvu iz 2003. godine izdaci za penzije postali de facto budžetska kategorija.

About the author

Penzin

Penzin je portal posvećen pitanjima starenja i poznih godina, kao i posledica koje će ovaj trend imati na pojedinca i društvo. Penzin edukuje, informiše i podseća na važne probleme i moguća rešenja za one koji se pripremaju ili su već u poznijim godinama, za one koji žele na vreme da razmotre sve mogućnosti, za one koji se staraju o ostarelim roditeljima, bakama i dekama. Za sve nas...

Tefter

Tefter

Draganova nagrada

Draganova nagrada - nagradni konkurs za najbolje putopisne priče i pesme starijih

Isplata penzija