Drugo mesto u kategoriji „Najbolja ženska putopisna priča“ Konkursa za najbolju putopisnu priču starijih. Štampana je u zbirci priča „Mladost u starosti“ koju je izdalo UG „Snaga prijateljstva – Amity“.
Otvaranjem Google oglasa na ovoj strani pomažete rad Penzina. Hvala vam unapred!
Fotografija: Dizajner, Nacionalni park Đerdap
Otvaram kutiju od žada u koju sam smestila moja višegodišnja mala putopisna pisma, namenjena članovima moje porodice i prijateljima. Večeras, dok nad mojim Belim gradom rominja sitna kiša, zadržavam misao i pogled na jedno pismo vezano za moje prvo putovanje rekom Dunav, daleke 1968. godine.
U ovom trenutku, ne želim da promenim ništa u njemu, i evo kako glasi:
PRVO PUTOVANjE REKOM DUNAV
/ arheološka iskopavanja, Đerdapska klisura, 1968. godina /
Za Borislava,
Želim da otvoriš kutiju od žada u koju sam smestila pismo napisano tebi. Znam, za mene će uvek biti malo redova da ispričam sve o dunavskim obalama. Iz sećanja izvlačim leto 1968. godine na obalama Dunava, u hodu između dva arheološka lokaliteta, Padine i Hajdučke vodenice, na kojima smo zajedno radili.
Pamćenje ne vara. Trčim korakom gazele prema beogradskom pristaništu. Tu me čekaju moji novi prijatelji, kolege na novom poslu. Sa njima ću krenuti na moje prvo putovanje rekom Dunav. Stupamo na palubu hidrokrilnog broda „Raketa“, i već minut kasnije iza nas ostaje prepoznatljiva silueta Beograda, kao na starim gravirama (prve datiraju još iz srednjeg veka).
Prvi put rekom Dunav. U torbi sveska u kojoj ću beležiti svakodnevni izveštaj o vodostaju reke, kada počnu radovi na lokalitetu Padina, gde si nas ti sa ostalim delom ekipe već čekao. Izgledalo mi je da je posao vrlo jednostavan. Ali nije bilo tako. Imala sam u rukama, po prvi put, magične brojeve. Na vodomerima pobodenim u reku, svako podne pročitani monotonim glasom spikera preko radija, stvarali su u ekipi dobro ili manje dobro raspoloženje. Reka je bila ta koja nam je pružala izbor za sutrašnji dan. Zavisili smo od nje i njenih ćudi, i to nam se dopadalo. Voleli smo izazove.
To prvo poverenje koje si mi ukazao, da budem deo tvoje ekipe koja je, preko Arheološkog instituta iz Beograda, krenula na jedno od mnogobrojnih arheoloških iskopavanja (koja su te 1968. godine obuhvatala priobalni pojas na Dunavu od Golupca do Kladova), bilo je za mene od velikog značaja. Napisano „od velikog značaja“, a tek izgovoreno, zvuči jako ozbiljno, zar ne?
Međutim, tako je bilo. Zaljubljena u reke Dunav i Savu koje grle moj grad, prihvatila sam to putovanje kao dar bogova. Sećam se. Među prvim knjigama koje sam pročitala, u kojoj reka kao voda menja ljude, bila je knjiga Hermana Hesea „Sidarta“. Hese na jednom mestu knjige, za svog junaka Sidartu kaže: „Vedro je gledao u reku koja je proticala, nikada mu se nijedna voda nije dopala kao ova, nikada nije tako snažno i lepo čuo glas i parabolu vodenog toka“. Za mene, to su reke Dunav i Sava. Tog leta, reka nas je promenila, sve nas. Znali smo to.
Sunce je u zenitu. Do prve stanice, gradića Donji Milanovac, treba nam otprilike četiri sata putovanja.
Prvo putovanje rekom Dunav zapamtila sam po peščanim obalama i vrbacima, po sjaju sunca koje traži u reci ogledalo duše, po brzom prolazu stanovnika rečnih dubina – riba svake vrste, po malim ušuškanim gradićima, čiji žamor prekida dostojanstvo reke Dunav, po strmim obalama gde smo mi, zaljubljeni, brali žuto cveće, velikim i malim brodovima koji nas pozdravljaju poznatim zvukom. Pokret rukom, kojim otpozdravljaš taj veliki svet na reci, kao krilo ptice u letu je, zar ne ?
U meni dete. Gledam i upijam. Prolazimo kroz već vekovima poznat rečni put. U daljini se vide obrisi gradova, Smedereva, Velikog Gradišta i Golupca. Stižemo. Donji Milanovac kao na dlanu, a reka, reka kao veliko izliveno more. Nije ni čudo. Nizvodno od grada Beograda, na našem putu, Dunav prima u zagrljaj Savu, Tamiš, Karaš, Veliku Moravu, Mlavu, Porečku reku.
Čekaju nas kola, koja nas voze do prvog staništa, lokaliteta Padina (ime je dobila po strmim stranama Đerdapske klisure u blizini velikog Gospođinog vira).
U staroj vojničkoj karauli, imamo smeštaj. Ekipu si sastavio od iskusnih stručnjaka-arheologa, studenata i radnika. Na samoj obali lokaliteta Padina, objasnio si nam da ćemo istraživati najstarije civilizacije koje su tu na obalama živele, pre skoro 6000 godina stare ere. Svaki novi dan je bio pun iznenađenja. Lokalitet Padina za sve članove ekipe postaje velika tajna koju treba otkriti.
Dugogodišnje iskustvo stručnjaka i naš mladalački entuzijazam daju prve rezultate koji će se, iz godine u godinu, proširivati i potvrđivati u brojnim naučnim radovima koje si ti sam ili sa svojim kolegama napisao.
To leto, sa Padine vodio si nas na kratka putovanja, na susedne lokalitete, drugovali smo sa starim i novim prijateljima. Pocrneli od sunca i vode Dunava, sa beskrajnim sjajem u očima, upijali smo i pamtili sve što čini reku Dunav, njene obale, svet u njemu i oko njega. Kao uspomena, postoji fotografija tebe i mene na obali Dunava. Lepa je. Po prvi put nisam želela kući, u Beograd. Znala sam da mi grad u kome sam rođena prašta to letnje neverstvo. Vratiću se snažna i jaka, spremna za nove izazove, a te 1968. bilo ih je puno.
Prihvatila sam tvoj poziv da krenem i na sledeći lokalitet po imenu Hajdučka vodenica, blizu gradića Tekija. Početak jeseni. Sve je u zlatnim bojama. Već iskusna ekipa u pohodu na otkrivanju tajni starih civilizacija smešta se ponovo u vojničku karaulu. U prohladne večeri, dok zvezde u svom pravilnom redu ispisuju poznate znake, na drugoj obali svetli se rumunsko selo Ogradena. Rekom prolaze ruski brodovi. Tišinu remete naši blagi glasovi i igra veverica u krovu karaule. Skupljaju hranu za zimu – lešnike i drugo zrnevlje. Obuzima me seta. I kao na dlanu, u mojoj duši ispisujem puteve dalekih predaka – Slovena koji su, u VI-VII veku nove ere, došli na obale Dunava, vekovnu granicu između rimskog carstva i varvarskih naroda – Avara.
Tamo na zapadu, sunce hita da se odmori. U rukama držim vode Dunava. Sve sam to jednom doživela, zajedno sa tobom. Taj delić kaleidoskopa koji smo zajedno stvorili, ništa ne može izbrisati. U biti mog bitisanja, stoji dah te tako divne i daleke stvarnosti, zauvek.
Danas, živimo u ulici koja široko izlazi na reku. Osećam mirise reke. Razmišljam, da li ih je vetar doneo, ili su to moja sećanja koja sam sa tobom zajedno doživela. Nisam ti nikada pričala o mom prvom putovanju rekom Dunav, ka tebi. I to je dobro. Ovo pismo, napisano u ovom majskom danu 2001. godine, daje posle toliko godina jednu za mene novu dimenziju našeg zajedničkog života. Trajanje.
Tvoja Kaća.
Zatvaram kutiju od žada. Grickam jabuku. Noć je u Belome gradu. Ovaj mali putopis šaljem u svet, u život koji živim ovog trenutka.
Katarina Jovanović, 70 godina
arhitekta u penziji, Beograd
Ovo je jedna od priča koje su pristigle na 1. konkurs za najbolju putopisnu priču starijih koji je trajao od 1.1. do 1.3.2015. godine. Konkurs je zajednički projekat UG „Snaga prijateljstva – Amity“ i Bebe Kuka čiji je cilj promovisanje aktivnog starenja.
Linkove ka ostalim pričama sa Konkursa koje su objavljene na Penzinu možete naći u tekstu
Putopisne priče sa 1. konkursa za najbolju putopisnu priču starijih