Imaju li životinje isceliteljski uticaj na nas?

Imaju li životinje isceliteljski uticaj na nas?

Povedeni medijskom pažnjom, i danas se veći broj istraživača pita: ‘Kako bih mogao da pokažem terapeutski učinak životinje?’ umesto da se upitaju: ‘Da li životinje imaju terapeutski uticaj na čoveka?’

Fotografija Elene Šumilove. Tekst o fotografiji: Deca i životinje

U svetu, pa sve više i kod nas u Srbiji, popularne su priče o životinjama koje leče ljude samim svojim prisustvom. Ideja da druženje sa životinjama može da izleči naš um i telo privlačna je, pogotovo onima koji životinje inače vole. Kako su i na internetu najgledaniji video-zapisi sa kucama i macama, jasno je da je terapija uz pomoć životinja tema koja će zanimati čitaoce, pa se zato i u medijima često obrađuje.

Dr Hal Hercog se zapitao da li postoji neslaganje između velike medijske pažnje i stvarnog učinka ove vrste terapije. Bio je iznenađen onim što je saznao istražujući literaturu o efikasnosti terapije uz pomoć životinja.

Dobra vest je da velika većina objavljenih radova izveštava da su životinje odlični iscelitelji. Kao primer navodi i meta-istraživanje Fridman – Son koje je obuhvatilo analizu 28 studija o terapijama sa životinjama i to različitih bolesti – Alchajmerove bolesti, šizofrenije, ometenosti u razvoju i Daunovog sindroma. U 26 od 28 studija objavljenih između 2005. i 2011. godine, zabeleženi su pozitivni rezultati nakon terapije pomoću životinja.

Nažalost, dr Hercog je zaključio i da u istraživanjima vezanim za terapiju uz pomoć životinja postoje veliki propusti. Pre svega, većina kliničkih istraživanja efikasnosti ove vrste terapije ima toliko velike metodološke nedostatke da se njihovim zaključcima ne može verovati.

Lori Marino, naučnica koja je ispitivala naučnu validnost ovih istraživanja, zaključila je da su svih 28 koje je ona analizirala – loše sprovedene. Objašnjava da je malo dokaza da su poboljšanja zabeležena prilikom terapije uz pomoć životinja nastala zahvaljujući životinji a ne, na primer, zbog prisustva osobe koja je pratilac te životinje.

Dr Hercog navodi i druga istraživanja koja su došla do istog zaključka: usled veoma loših istraživačkih metoda, kompromitovana je validnost mnogih kliničkih ispitivanja efikasnosti terapije uz pomoć životinja.

Druga vrsta problema sa ovim istraživanjima (kao da i prva nije bila dovoljna) jeste da se biraju rezultati koji će biti objavljeni.
Dakle, objave se samo pozitivni, a zanemare negativni, te se onda može manipulisati podacima (npr. navodi se „u preko 90 odsto objavljenih studija rezultati su pozitivni“, a ne kaže se zašto druge nisu objavljene i koji bi procenat pozitivnih rezultata bio da jesu).

Dr Hercog završava svoj članak pričom o Alanu Beku, pioniru u istraživanju veze između čoveka i životinje, naučniku koji je pomogao ustanovljavanje antrozoologije kao naučne oblasti. On je još 1984. godine sa kolegom Aronom Kačerom objavio prvi pregled istraživanja terapije uz pomoć životinja.

U tom radu, njih dvojica su upozorila na mizerni nivo istraživanja koja za cilj imaju da demonstriraju efikasnost životinja u ulozi iscelitelja. Posebno ih je brinula upravo činjenica da se veći broj istraživača pita: „Kako bih mogao da pokažem terapeutski učinak životinje?“ umesto da se upitaju: „Da li životinje imaju terapeutski uticaj na čoveka?“.

Trideset godina kasnije, nismo se mnogo pomakli. Ali nekog napretka ipak ima, smatra dr Hercog, navodeći kao primer istraživanje Megi Oher uticaja koje morska prasad imaju na ponašanje autistične dece u društvu.

Istraživači koji se povode samo željom da dokažu ono što mediji vole da objave, a publika da sazna, ne samo da škode ugledu nauke, već škode i onome što žele da promovišu – u ovom slučaju – terapiji uz pomoć životinja. A da ne pričamo o propuštenim prilikama da saznamo više o vezi između nas i drugih vrsta sa kojima delimo ovu planetu.

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *