Priča sa V konkursa za najbolji putopis starijih osoba „Draganova nagrada“ u kategoriji „Najbolja priča za putovanje u inostranstvo“.
Putuj!
Zato što novac možeš
Potrošiti i povratiti
A vreme ne možeš!
Otvaranjem Google oglasa na ovoj strani pomažete rad Penzina. Hvala vam unapred!
Italija… Kolevka civilizacije i kulture. Zemlja koju ma koliko puta posetili nikada niste dovoljno upoznali, istražili, shvatili, doživeli, uživali. Zato joj se ponovo vraćam. Ovoga puta u južnu Toskanu i Umbriju sa željom da udahnem miris čempresa i toskanskih vinograda, osetim ukus vina i sira, prošetam srednjovekovnim toskanskim kamenim gradovima, uživam u lepoti predela.
Zovu je zeleno srce Italije. Planinska regija koja se nalazi u središtu Italije, u dolini reke Tibar, jedna od najmanjih, od ukupno dvadeset italijanskih pokrajina i jedina koja nema izlaz na more, Umbrija.
Za putovanje u južnu Toskanu i Umbriju odlučila sam se organizovano preko turističke agencije. Nakon ulaska u Italiju iz Slovenije i prolaska kroz italijanske pokrajine Furlaniju, Veneto, Emiliju Romanju i Toskanu i jednog usputnog noćenja u Montekatini termama, stižemo u prvo odredište na ovom šestodnevnom putovanju u Asizi.
***
Asizi je umbrijski gradić nastao pre dvadeset vekova, smešten je na brdašcu Asio nadomak Peruđe. Ulaz u Asizi je zapravo Porta San Pietro i ovaj ulaz vodi ka donjem delu grada, bazilikama Svete Klare i bazilici Svetog Franje Asiškog. U Asiziju ulice su uske, kuće kamene, prozori ukrašeni cvećem u saksijama od terakote. Najznačajnija građevina u Asiziju se nalazi u zapadnom delu grada i to je kompleks bazilike Svetog Franje Asiškog i nezaobilazna je na turističkim i hodočasnim turama.
Sv. Franja Asiški je utemeljivač franjevačkog reda i jedan od najvećih prosvetitelja rimokatoličke crkve. Rođen je u Asiziju. Za života je vodio isposnički život, posvetio se prirodi i samoći, pomagao siromašne, pa je nakon smrti proglašen svecem i zaštitnikom prirode. Sahranjen je u bazilici koja je po njemu dobila ime.
Bazilika je monumentalna građevina koja se sastoji od donje i gornje bazilike, koju je oslikao Đoto, srednjovekovni slikar rođen u Asiziju.
I da je ovo mesto zapravo mesto hodočasnika uverili smo se i sami. U našem hotelu je bila grupa bučnih turistkinja iz Etiopije koje su došle na hodočašće putevima Sv. Franje Asiškog.
Upoznavanje Umbrije nastavljamo posetom drugom po veličini gradu u ovoj pokrajini Orvijetu.
***
Orvijeto je smešten na vrhu usamljenog brda, zapravo na vulkanskoj steni. Do istorijskog dela grada stižemo žičarom (funikularom). I tu, u središtu grada, na trgu je gotska katedrala Santa Marija Asunta iz XIII veka sa mermernom fasadom čija je unutrašnjost ukrašena delima srednjovekovnih vajara i slikara.
U istorijskom delu grada je bunar Svetog Patrika, zgrade i palate iz XIII veka i brojne srednjovekovne građevine u kojima su danas muzeji sa umetničkim delima i predmetima pronađenim u obližnjoj etrurskoj nekropoli. Začeci Orvijeta sežu daleko u prošlost, u antičkom periodu su ga naseljavali Etrurci, uostalom kao i celu Umbriju.
A ispod monumentalnih građevina, crkava, palata i drugih znamenitosti Orvijeta, duboko u vulkanskoj steni je čitav podzemni grad (bunari, tuneli, lavirinti, stepenice) koji su u srednjem veku služili plemićkim porodicama da u slučaju opasnosti napuste grad izvan gradskih zidina.
Orvijeto odiše posebnim šarmom. Brojne su prodavnice i suvenirnice sa zanatskim proizvodima od keramike i drveta, vinskim podrumima i barovima gde se može probati i kupiti vino. Orvijeto je centar poljoprivredne proizvodnje. Naročito je poznat po proizvodnji belih vina, a dva su sertifikovana kao vina sa kontrolisanim poreklom i oznakom DOC.
***
Dalje putovanje nastavljamo ka Peruđi glavnom gradu pokrajine Umbrije.
Nažalost, zbog nepredviđenih okolnosti ( kvara na našem autobusu) u Peruđu stižemo u večernjim satima. Sa terminala mini metroa stižemo u istorijski centar Peruđe, do glavnog gradskog trga IV novembra sa palatom Priori, katedralom Sen Lorenca, fontanom Mađore napravljene od belog i pink mermera, do glavne trgovačke zone Korzo Vanuči.
Uspevamo da za kratko vreme probamo nešto od lokalnih specijaliteta – pastu sa tartufima i pronađemo slatkiš po kome je Peruđa poznata Baci Perugini ( poljupci iz Peruđe). Ovaj tradicionalni slatkiš od lešnika i čokolade nastao je pre više od sto godina. Vlasnica poslastičarnice koja ga je osmislila poklonila ga je svom dragom za Sv. Valentina, sa ljubavnom porukom ispisanom na papiriću unutar pakovanja.
Receptura izrade ovog slatkiša nije menjana do današnjih dana i svaki i danas nosi poruku ljubavi, mira, prijateljstva. Slatkiš je zapakovan u plavi papirić sa zvezdicama koji je zapravo i njegov zaštitni znak i koji je po tome prepoznatljiv.
***
Ovo putovanje mi je ostalo u sećanju ne samo po lepim predelima i istorijskim znamenitostima, već i po nepoznatim ljudima koji su spremni da pomognu i izađu u susret onda kada smo nemoćni i trenutno zbunjeni u tuđoj zemlji.
A, to nam se desilo u Peruđi kada smo shvatili da se do našeg autobusa ne možemo vratiti jer je otišao i poslednji polazak mini metroa i da imamo samo par minuta da kupimo karte za poslednji polazak gradskog autobusa.
Beskrajno hvala gospođi iz Peruđe koja je, videvši zbunjenu grupu turista, izašla iz svog auta i zajedno sa nama trčala uz stepenice do bus terminala po karte i divnom gospodinu na liniji A gradskog prevoza koji nam je izašao u susret i vozio mimo voznog reda, a nakon završene smene do parkinga našeg autobusa.
Grazie mille za nesebičnost i iskazano prijateljstvo.
***
Pretposlednji dan našeg putovanja bio je obilazak toskanskih kamenih gradova Montalćina, Montepulčijana i Pience.
Toskana je poznata po svojim brdovito-brežuljkastim predelima ukrašenim čempresima, prošarana maslinjacima i brojnim vinogradima. Središnji i južni deo Toskane zbog svog geografskog položaja i reljefa sa brdima, brežuljcima, uzvišenjima sa starim naseljima i usamljenim veleposedima, dolinama, poseduje izuzetnu lepotu i simbol je pojma kulturni pejzaž.
Montepulčijano je srednjovekovni renesansni gradić u južnoj Toskani i nalazi se na vrhu oko 600 metara visokog brda.
Poznat je po siru, svinjetini, medu, a naročito po vinu istog imena, jednog od najboljih u Italiji.
Glavna ulica Montepulčijana je dugačka kilomatar i po i preseca trg Grande na kome se nalazi Duomo – Katedrala Svete Marije iz XVII veka, a najpoznatija građevina je gradska većnica – Palaco Komune čija je gradnja ispirisana palatom Sinjorija iz Firence.
***
Još jedan kameni toskanski grad koji smo posetili je Montalćino.
Montalćino se nalazi na brdu i okružuje ga tvrđava iz XIV veka koja je u obliku petougla. Uska ulica nas vodi do glavne kapije grada i do gradskog trga na kome je Duomo, katedrala iz XIV veka i Palaco Komunale, takođe iz XIV veka, sa visokom kulom (danas je ovde gradska većnica).
Sa brda na kome se nalazi grad se pruža predivan pogled na toskanske doline sa maslinjacima, vinogradima, poljima suncokreta i toskanskim selima.
Montalćino je poznat po svojim vinima, a posebno po vinu Brunelo di Montalcino koje ima posebnu oznaku kvaliteta (za poznavaoce vina oznaka DOCG).
Iz Montalćina se spuštamo ka Pienci. Usput stajemo i fotografišemo se za uspomenu sa pozadinom toskanskih vinograda i kućom na vrhu brda.
***
Pienca je mali kameni grad između Montepulčiana i Montalćina, takođe smešten na vrhu brda sa pogledom na dolinu Orca. Pienca je poznata kao idealan grad „renesanse“ koga je stvorio budući papa Pio II. Duomo, odnosno Katedrala del Asunta dominira trgom sa osmougaonim zvonikom i ona se uočava iz doline Orca pri posmatranju grada iz daljine. Pienca je grad sira. Najpoznatiji je pekorino napravljen od ovčijeg mleka.
Uske gradske ulice su prepune prodavnica koje prodaju različite vrste pekorina različite zrelosti, kao i pekorina sa raznim dodacima. Ovde se prodaju i drugi lokalni specijaliteti: vina, začini i pici (ručno rađena pasta), toskanski keksići (kantućini) i drugi slatkiši.
Pienca odiše neobičnim šarmom. Ovo je mesto u koga se tako lako možete zaljubiti i koje vas lako i brzo opčini svojom lepotom i ljupkošću.
***
Za usput u Pienci kupujemo njihove lokalne specijalitete. Za pojesti rolovanu prasetinu sa toskanskim začinima, a od suvenira preporučujem privezak u obliku divlje svinje. Kažu da privlači novac, ali pod uslovom da ga kupite sebi, a ne dobijete na poklon ili ga poklonite. Pa ko veruje, možda i uspe. Priča je originalna i lepa.
Od vodiča saznajemo da se u Pienci svake godine u septembru mesecu održava festival sira i tradicionalnih proizvoda praćen i drugim propratnim sadržajima. Pienca, kao i cela dolina Orcia je uvrštena na listu UNESKO.
Šestodnevno putovanje završavamo obilaskom grada Areca.
Areco se nalazi u južnoj Toskani na oko 80 kilometara od Firence.
Smešten je u dolini reke Arno, u njenom gornjem toku, sa pogledom na Apenine. Veoma je živopisan i slikovit.
***
U dalekoj prošlosti, za vreme vladavine Etruraca bio je jedna od njihovih prestonica, za vreme Rimljana Areco je jedno od najvažnijih uporišta na rimskom putu, u srednjem veku ovim gradom vlada porodica Mediči koja je iza sebe ostavila brojne građevine kojima se danas divimo. Tada je izgrađena veličanstvena katedrala ukrašena delima srednjovekovnih slikara. Nedaleko od katedrale je kuća Frančeska Petrarke, trg Grande gde dominiraju srednjovekovne palate i ostaci nekadašnjih kuća-tornjeva.
Ovaj ambijent je poslužio italijanskom režiseru i glumcu Robertu Benjiniju kao scenografija za film „Život je lep“ (La vita e bella).
Dok ispijam kapućino u jednom od mnogobrojnih restorana na gradskom trgu čekajući polazak za Srbiju, pokušavam da se setim davno odgledanog filma „Život je lep“ i scena stradanja jevrejske porodice u koncentracionom logoru. Zapažam, koliko je toga iz daleke i bliže prošlosti isprepletano na ovom mestu. Za divljenje, za sećanje, za nezaborav…
Dijana Mirković, Malo Crniće
Fotografija: Brunelo di Montalcino, O.C za Wikimedia Commons
Šta je Draganova nagrada i zašto su ove priče i pesme, evo već petu godinu zaredom, sastavni deo Penzina: Draganova nagrada 2019.
Knjigu u PDF-u sa nagrađenim i pohvaljenim radovima sa konkursa Draganova nagrada 2019, u izdanju UG Snaga prijateljstva – Amity, možete naći ovde: “Putujući spomenar“.