Demografija i nejednakost – vraćanje u XIX vek

U svojoj poslednjoj knjizi, za koju se smatra da je jedna od najznačajnijih knjiga iz ekonomije objavljenih u ovom veku, Toma Piketi povezuje demografske tokove, ekonomski rast i nejednakost. 

Blogeri časopisa Economist smatraju da je knjiga Tome Piketija „Le capital au 21esiècle“ (Kapital u XXI veku) jedna od najznačajnijih ekonomskih knjiga od početka ovog veka.

U njoj, između ostalog, Piketi povezuje demografske tokove, ekonomski rast i nejednakost. Ono što se ističe u podacima koji se navode u knjizi jesu mnogo brži rast populacije i ekonomski rast u poslednjih 400 godina, a naročito u XX veku.

Međutim, rast stanovništva najverovatnije će se usporiti. UN predviđaju da će globalni rast između 2012. i 2050. godine biti u proseku 0,7%, a zatim usporiti na 0,2% između 2050. i 2100. godine.

Ukupni ekonomski rast će takođe usporiti. Pretpostavka da će produktivnost rasti brže nego ranije čista je utopija. Piketi piše da ne postoji istorijski primer napredne zemlje čiji je rast po glavi stanovnika premašio 1,5% u toku dužeg perioda vremena. Zemlje mogu da dostignu brži rast proizvodnje po glavi stanovnika kada sustižu druge zemlje, kao što je slučaj sa Kinom. Ali kada ih stignu, one uspore.

Ovo predstavlja problem zato što mnogi ljudi smatraju 50-te i 60-te za zlatnu eru rasta koju ponovo možemo dostići. „Mnogi ljudi misle da bi rast trebalo da bude makar 3 ili 4% godišnje. Kao što je navedeno, i istorija i logika pokazuju da je to neostvarivo.“

Kako ovo utiče na nejednakost? Ubrzani rast, smatra Piketi, smanjuje nejednakost. Stagnacija ga povećava.

„U društvu u kome proizvodnja po glavi stanovnika raste desetostruko u svakoj generaciji, bolje je računati na ono što može da se zaradi i uštedi od sopstvenog rada; prihod od prethodnih generacija toliko je mali u poređenju sa trenutnim prihodima da bogatstvo akumulirano od nečijih roditelja i baba i deda, ne znači mnogo.“

„Nasuprot tome, stanovništvo koje stagnira ili, što je još gore, koje se smanjuje, povećava uticaj kapitala akumuliranog u prethodnim generacijama. Isto važi i za ekonomsku stagnaciju.“

Pitanje je i koliki stepen nejednakosti je normalan. U XIX veku, mnogi ljudi iz visoke klase živeli su na visokom nivou od prihoda državnih obveznica. A onda nas je sredina XX veka dovela u zabludu da je moguće znatno smanjiti nejednakost zauvek. Nejednakost je u tom periodu značajno smanjena usled, kako kaže Piketi, uticaja svetskih ratova, visokih poreza i visoke inflacije koji su uništili privatno bogatstvo. Vraćamo li se, kada je nejednakost u pitanju, u XIX vek?

 

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *