Dan kada se premijer rugao Srbiji u njenom parlamentu

Dan kada se premijer rugao Srbiji u njenom parlamentu

Bilo je u toj zemlji, u toj javnoj reči, u toj skupštini, svega i svačega, ali tog 5. decembra 2016. godine desilo se nešto što nikad nije – da se premijer ruga akcentu srpskog jezika. Rugajući se jednom akcentu zapravo se rugao svim, i celom srpskom jeziku, i narodu, i državi koja je na svim tim akcentima stvarana i razvijana tokom poslednja dva veka. Ovo će dugoročno možda ostati i kao najtragičniji doprinos ove vlasti – nova podela u davno i duboko podeljenom narodu.

Obraćajući se poslaniku Bošku Obradoviću iz Čačka, premijer Republike Srbije, Aleksandar Vučić, podrugljivo je imitirao akcenat poslanika karakterističan za Zapadnu Srbiju u delu gde, na primedbu poslanika da beži od rasprave jer nije ostavio vremena za diskusiju, premijer podvlači:

– „Ja ne bežim nigde i ne bež(imo) nigde, pa i ne bežimo nigde.“

Bilo je svega za ove četiri i po godine faktičke vlasti  SNS-a, i mnogo izbora i mnogo kampanja, i mnogo kršenja i imitiranja zakona, i mnogo veoma spornih događaja, ali čini se da vlast nikad nije zagrebala ružnije i dublje u nacionalno biće nego što je to učinila na sednici skupštine na kojoj se raspravljalo o budžetu za 2017. godinu, i to iz usta njene personifikacije i stuba oslonca.

A bilo je zaista svega i svačega:

  • zaboravljeni slučaj „Mišković“
  • slučaj „Toni Bler“
  • slučaj „falsifikovana lična karta“
  • slučaj „24 stana“
  • slučaj „Air Serbia“
  • slučaj „smanjenje plata i penzija“
  • slučaj „Beograd na vodi“
  • medijski rat protiv institucije zaštitnika građana i lični napadi na Sašu Jankovića
  • nepotrebni „redovni“ izbori na godinu-dve
  • neadekvatne reakcije u poplavama 2014.
  • slučaj „žandarmerija protiv brata“
  • slučaj „Helikopter“
  • zaboravljeni slučaj „Kosmajac“
  • slučaj „novinari kleče“
  • slučaj „Savamala“
  • razni slučajevi „navijači“
  • slučaj „Klintonovi“
  • slučaj „jednokratna pomoć“
  • i jesmo li pomenuli „slučaj Zukorlić“…

Bilo je i mnogo uvreda, kako iz usta poslanika koji ne umeju da kažu „vazduhoplov“, tako i iz usta samog premijera. Ali, od svih podela koje su dubljene i dubljene ovih nekoliko godina (sa tradicijom kopanja jaza u narodu i među narodima od punih 25 godina), ovaj malograđanski incident u skupštini Srbije ostaviće možda i najdublji trag u društvu u godinama, možda i tokom cele decenije, pred nama.

Jednostavno, ma koliko ovo „nenormalna“ zemlja bila već dugo, do sada je bilo nezamislivo da premijer govori i radi mnogo od onog što ovaj premijer govori i radi, ali ovim je pređena nova granica – dna.

U žaru, premijer je otkrio duboki prezir koji gaji, ne samo prema Zapadnoj Srbiji i jednom od poslanika koji iz nje dolazi, već i prema svakom stanovniku koji nije iz Beograda (možda i sa Novog Beograda?). Ovaj prezir premijer je iskazao, ne samo prema političkim neistomišljenicima i prema partijskim drugovima (bivšim i današnjim), ne samo prema glasačima (svojim i ostalim), već prema svim Srbima koji govore, koji su govorili i koji će govoriti ovim akcentom.

Da je taj prezir zadržao u sebi, možda bismo se mogli sporiti da li se taj prezir jasno vidi već u rečenicama da smo lenji, da treba da budemo kao Nemci, da treba da budemo kao Holanđani, i kao bilo koji narod kojim je premijer fasciniran. Ali, izgovorivši tu sramotnu „pošalicu“, u Narodnoj skupštini, premijer je uveo novu podelu u narodu za koju nismo znali da postoji.

Istina, svaki priučeni malograđanin voleo je ponekad podrugljivo da imitira akcente, valjda kako bi istakao da je „bolji“ od njih samo zato što ima drugi akcenat, ali ovako nešto, iz usta premijera, nismo imali.

Ovo je novo dno koje smo dotakli u javnoj reči i ostaće na sramotu dugo dugo…

Odgovor naroda, onog pristojnijeg dela Srbije nego što je to njegova trenutna „elita“ u vlasti, treba da bude jednostavan – nepristajanje na nove podele po bilo kom osnovu. Ako već ne umeju da premoste postojeće, ne dozvolimo im da kopaju nove. Ignorišimo premijerov poziv da se rugamo jedni drugima na osnovu govora jer smo na svim tim nijansama srpskog jezika zajedno i stvorili ovu državu, i jednom ćemo je, mi ili oni iza nas, na svim tim nijansama i obnoviti.

A obnova ne može biti ova o kojoj premijer priča. Obnova ne može početi „ekonomijom“ i „stranim investicijama“ koje mi plaćamo. Obnova mora početi ignorisanjem ovog prezira, ovog besa, ove mržnje koju seju u narodu toliko dugo, toliko revnosno, i toliko strastveno. Obnova mora početi ignorisanjem njihovih poruka, njihovih obećanja, njihovih laži. Obnova mora početi ignorisanjem njih.

VIDEO: Samo kliknite na link ka YouTube snimku ovde i sačekajte da se učita 41. minut i 41. sekunda u kom se jasno može čuti ova sramota, ne samo za skupštinu, već i sramota u javnoj reči u jednom narodu.

1 komentar

  • „Vuk dlaku menja ali ne i ćud!“ Svi koji se čude i zgražavaju su beskonačno naivni, da se grublje ne izrazim.

    Odgovori

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *