Budimir (Beograd): I videsmo i naučismo

Budimir (Beograd): I videsmo i naučismo

4. mesto u kategoriji „Najbolja muška putopisna priča“ sa Konkursa za najbolju putopisnu priču starijih. Priča je štampana u zbirci priča „Mladost u starosti“ koju je izdalo UG „Snaga prijateljstva – Amity“.

Fotografija: Boban Armuš, Smederevska tvrđava

Vođa puta moli putnike da uđu u autobus jer kasnimo u startu, program bogat. Ulazimo bez reda, kao u gradski autobus i svak seda na prvo slobodno mesto, uz glasni smeh, radost. Svi veseli, raspoloženi, raspevani, sem profesorke Jelice koja mirno sedi i sređuje svoje papiriće.

“Majstore”, kaže vođa puta šoferu, “možete da krenete, svi su ušli”.

I čim je autobus krenuo, javlja se profesorka Jelica: “Ova železnička stanica izgrađena je hiljadu osamstotina osamdeset četvrte. Za nekoliko godina preseliće se, jer se gradi nova, a ova će ostati kao muzej.”

“A ovo je Gazela, most koji spaja Beograd i Novi Beograd”, nastavlja profesorka. “Usput će nas pratiti”, kaže, “naš humorista Duško Radović preko svoje knjige ‘Beograde, dobro jutro’. Evo te knjige.”

Gerda i Sonja, domaćice putovanja, brinu o putnicima kao prave stjuardese. Dele putnicima prazne plastične čaše. “A šta će nam prazne?”, pita neko. “Biće, biće pića. Evo” – Gerda već služi konjak, a Sonja otvara flašu s pićem malo svetlije boje. Pa, one su prave stjuardese.

“Pred nama je Banovo brdo. Mnogi Beograđani, pa čak i oni koji su tu rođeni, ne znaju po čemu je dobilo ime.” (Ne znam ni ja, sležem ramenima i osluškujem). “Po, banu. Da, da, po banu. E sad, da li mu je to ime ili prezime, nije važno. Došao čovek iz Dubrovnika i od opštine beogradske tražio da mu dodele brdo. A bila je to onda ledina”, objašnjava profesorka.

“A sad, Duško Radović: ‘Volite se dok niste zajedno. To je prava ljubav. Ko ume da voli samo kad je zajedno, taj ne pravi pitanje s kim je'”, čita naša profesorka. U autobusu smeh.

“Avala je turska reč – havala, a pominje se…” E, što ti je zaboravnost, a rekla je tačno od kada. “A znate li šta znači reč Avala? Prepreka, bedem”, odgovara. Sad znamo, ćuteći izražavamo zadovoljstvo što barem nešto znamo.

“Beograd se pominje prvi put…” (od galame u autobusu nisam čuo).

“Evo nas na autoputu”, kaže profesorka. “Moderan put sa po tri štrase u oba pravca, što bi rek’o naš Lala. A nekada je bio tu put sa krivinama i rupama, ali jedina veza sa Stambolom. E, ali se onda putovalo, karavanima, vozilima sa četiri točka s konjskom vučom, pa klaj, klaj. Od Stambol kapije ispod Kalemegdana pa pravo u Stambol grad. Onda si mogao”, nastavlja profesorka, “da vidiš sve lepote i sa desne i sa leve strane. A sada projuriš pored takvih prirodnih lepota, a da to ne vidiš.”

Brzo smo prešli pedeset kilometara i nailazimo na deonicu koja se ubrzano gradi. “Moramo preko Požarevca”, kaže naš vođa, “put je zatvoren zbog izgradnje mosta”.

Zbog vesele atmosfere u autobusu niko ne obraća pažnju na informaciju. A da nismo išli preko Požarevca ne bih danas znao da je taj grad hiljadu osamstotina osamdesete godine imao sedamdeset kafana, a samo jednog lekara. A sada u Beogradu svaka kafana ima po pet-šest lekara. Peru kola, služe goste, sviraju…

Opet profesorka čita Duška Radovića. Smeh, da se zaustaviš ne možeš. Odakle mu samo takve dosetke?

U Požarevcu smo na brzinu pogledali izložbu slika Milene Barili i nastavili naše putovanje.

“Već smo u gornjem toku reke Resave”, kaže profesorka. “Izvire na visini od hiljadu četiristotine metara nadmorske visine. A i sve njene pritoke izviru sa te visine. Videćete. Fantastično!”

Opet Duško Radović i smeh da se autobus trese.

” Eno, vidite, pred nama je manastir”, kaže profesorka. “Uskoro ćemo ga videti.”

“Ma, kakav manastir, to je obična tvrđava, sa kulama, kapijama”, kažem.

“Ne, ne”, javlja se profesorka. “Najveća tvrđava je Smederevo. Građena je (zbog glasnog komentara u autobusu, to nismo čuli). Zbog nje su i Jerinu prozvali Prokletom. Eto, vidite, oduvek je bilo nepravdi prema ženama.”

Ulazimo u „tvrđavu“. Uzdižu se visoke kule povezane zidinama. U sredini – manastir. Toliko puta sam mu se divio na osnovu priča o njemu i njegovoj ulozi u razvoju srpske kulture, a sad ga i vidim, mogu da ga dodirnem. To je ta moravska prepisivačka škola. Čak su i Bugari tu učili da pišu, kaže profesorka.

Divimo se sačuvanim freskama, jedinstvenim u svetu. Na zidovima se vide tragovi turskog vandalizma. Šteta. Sto godina i više, objašnjava nam sestra manastirska, manastir je bio bez krova. Odneli ga Turci zbog olova. Čak je i jedan deo manastira stradao od eksplozije baruta koji su tu Turci držali.

U krugu manastira pomoćne zgrade. Pogledah u jedan hodnik, a tamo sve đulad do đuladi. Raznih veličina. Pogledah i u podrum. Poređana burad kao po koncu. Veliko, pa manje i na kraju, najmanje. Miriše na rakiju. Na stolu jabuke, sveže, tek što su ubrane. U dvorištu gomila kupusa. Bogato neko domaćinstvo, ovaj manastir, mislim u sebi.

Žurimo prema Resavskoj pećini.

“Otkrivena je hiljadu devetstotina šezdeset druge (speleolog Petrović i grupa), a otvorena hiljadu devetstotina sedamdeset druge godine. To treba da znate”, kaže profesorka. I dodaje: “Stara je četrdeset pet miliona godina”.

Zbunjen sam, jer izgleda tako mlada, lepa, glatka, boje svetle i rumene kao lice devojačko, stalagmiti i stalaktiti vitki kao telo devojačko, kapi bistre kao suze devojačke. Pa, otkuda joj toliko godina?

Ulazimo u kanjon Resave. Žurimo ka izvoru i vodopadu. Strane kanjona okićene svim jesenjim bojama lišća što ih joj je priroda darivala, takvoj reci pripada takva obala.

“A ovo je Dom”, objašnjava nam Gerda, naša stjuardesa. “Šteta što je zatvoren”.

“A sada prolazimo pored gazdine kuće”, kaže.

“Ko mu je sad pa to – Gazda?” pitam Gerdu.

“To je vlasnik rudnika pre rata. Tu napravio kuću i nazvali je ‘gazdina’.”

Već smo u motelu „Srećno“. Lep, na lepom mestu. Topao. I još se nismo ni razmestili, a provijanti na stolovima. Baš su vredne naše stjuardese. Svi veseli, srećni, raspevani, sem Gerde. Vidim je u sredini sale sa dva paketića u rukama i tužnim pogledom luta po Sali. Prilazim joj i pitam: “Šta ti je, što si tužna?” “Ne pitaj”, kaže, “zaboravila sam na omladince iz Kosovog Polja, ni doručak im nisam dala. A nigde ih nema”. Pomažem joj pri traženju. Pitamo Davora. Tu su, kaže. Došli su ovde. Ma, eno ih, idu iz šume. Išla deca da pi… pitaju za telefonsku govornicu.

“A sada, pravac Kragujevac!”, vođa puta naređuje vozaču. Stižemo u Šumarice u noći. Spomenik osvetljen. Lep. Na lepom mestu. Na platou sveže cveće. Uz pomoć baterijskih lampi, čitamo tekstove uklesane na kamenim pločama: “Pucajte, ja i sada držim čas”, reči profesora Kragujevačke gimnazije upućene nemačkim zlikovcima. A na kvadrat, plus b na kvadrat, minus… nedovršeni školski zadaci iz matematike učenika Kragujevačke gimnazije, koji nisu očekivali tragično rešenje. Čuje se jecaj, brišu se suze. Malo smo žalosni, tužni…

Napuštamo Šumarice i ćuteći ulazimo u autobus. Svi smo neraspoloženi, tužni.

“Ma, hajde, što ste se ućutali”, javlja se profesorka Jelica. “Evo neka ovo bude leva strana, a ova druga – desna. Odgovaraćete na po jedno pitanje naizmenično. Tačan odgovor plus, netačan minus. Ti, Gerda, piši!”

“Po čemu je Banovo brdo dobilo ime? Desna strana zna. Piši, Gerda, plus desnoj strani.”

“Šta znači reč Havala?…. Ne, ne, odgovor nije tačan. Piši, Gerda, minus levoj strani.”

“Kelti su narod o kome se najmanje zna. Gde se nalaze najveći pisani spomenici o Keltima?”

“Profesorka, to nismo učili”, javljam se.

“Ne, ne, odgovor se ne uvažava. Gerda, piši minus desnoj strani.”

Slede dalja pitanja i odgovori. U autobusu smeh, radost. Druženje je osnovni motiv putovanja. A kviz ga dopunjuje, obogaćuje, oplemenjuje. Na kraju kviza, proglašenje pobednika. Pobedila je desna strana. Čestitke, poljupci, smeh, radost.

Ovo je putujući univerzitet, mislim onako za sebe. Putujemo, uživamo, družimo se, veselimo se, radujemo se i učimo: istoriju, geografiju, umetnost. Razume se naša profesorka u sve nauke, a ume i da ih prenese na druge.

Zaneseni pričama, pesmama, kvizom, nismo ni primetili da smo stigli u Beograd. Rastajemo se uz tiho pevušenje starih gradskih pesama da ne bi primetili noćnu gradsku tišinu.

Budimir Stanković, 89 godina
vojni službenik, Beograd


Ovo je jedna od priča koje su pristigle na 1. konkurs za najbolju putopisnu priču starijih koji je trajao od 1.1. do 1.3.2015. godine. Konkurs je zajednički projekat UG „Snaga prijateljstva – Amity“ i Bebe Kuka čiji je cilj promovisanje aktivnog starenja.
Linkove ka ostalim pričama sa Konkursa koje su objavljene na Penzinu možete naći u tekstu

Putopisne priče sa 1. konkursa za najbolju putopisnu priču starijih

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *