Priča sa II konkursa za najbolji putopis starijih osoba „Draganova nagrada“ u kategoriji „Najbolja ženska putopisna priča“.
Otvaranjem Google oglasa na ovoj strani pomažete rad Penzina. Hvala vam unapred!
Fotografija: Dejan P, Žiča – Krstionica i Crkva
April je 1967. godine, moj sin i ja dugo sanjamo o putovanju u selo. Zoranu je peta godina, nigde kraja radovanju. Na put sa nama kreće i moja tetka koju je Zoki zvao nana.
Tog jutra smo pozdravili dan i poželeli da nam Sunce zagreje grudi i skute i obasja duge bele pute. Opčinila nas je zora koja se kao požar rumenila, širila lepotu jutra i uzvišenih osećanja, divnih prizora, novih vidika i putovanja.
Zagledani smo u zelenilo Zvezdare, koje nas je začaralo, a sitna trava i stoletno drveće mir nam dadoše i ulepšaše putovanje naše.
Spuštali smo se lagano turskom kaldrmom. Okolo su vetrovi hujali, slavuj je podržavao vrapca, štiglić se čuo, a senice su pevale „Ci-ci-be, nema više zemlje zle“. Već nas je tresla putna groznica, ustreptalo srce žudi što pre na put poći, a mnoge želje pune nam grudi.
Kiša je padala nekoliko dana, ali jutros je prestala. Došli su divni dani – radosti su nam dali, behari su procvetali. Kroz visoke krošnje probijalo se zlatno sunce i obasjavalo livade, doline, šume i obronke. Sve je bistro i biserno sjajnom rosom umiveno.
Kiša je svu prirodu obnovila, umila i razveselila, ptice cvrkuću divnu pesmu, a radost života se širi, to je praznik za dušu, igra lepote svih darova raskošnog trenutka i dobrote. Ono što smo videli i osećali, reči ne mogu da opišu, a čari lepote osećaju se do beskraja. Priroda se menja sve više i više u sjaju jutarnjeg Sunca posle kiše. Taj nežni dodir lepote nikog ne zaobilazi – kao da sa neba silazi.
Oko Sunca oblaci lutaju i u beskrajnom prostoru se sastaju. Nebeska svetla se sjaje kao oči, sva priroda oživi i mirise toči. Vetrovi uvek negde jure i oni se na put spremaju, kao i mi u daljini žure.
Krenuli smo u selo Konjuh kod Kruševa, a planirali smo da obiđemo i manasit Žiču. Od nje, daljina nas deli. Svuda nas prate želje i put beli. Na železničkoj stanici bila je zahuktala kompozicija voza, plašili smo se da ne zakasnimo, a na to je uticala i nanina nervoza. Ona je volela sa nama da putuje. Uvek je bila vesela, puna priče i šala. Sve nas je zabavljala čudnim pričama do zore i legendama koje kriju šumovite gore.
Na stanicu smo stigli na vreme i smestili se u kupe sa još četiri putnika koji su nam pričali o zavičajnim lepotama njihovog kraja, pravog raja.
Voz je ostavljao za sobom ravne oranice, ustreptalo drveće i zelene grančice.
Uz šalu i priče, brzo smo stigli u Stalać. Tu smo morali da pređemo u prednje vagone, pošto su neki ostajali u Stalaću. Užurbano su izlazili putnici na usputnim stanicama. Zoki i ja smo išli za njima, ali nana sama sići ne može. Morala sam da se vratim i lagano je spustim. Tek što je sišla, voz je krenuo velikom brzinom. Zoki je otputovao, a nas dve ostadosmo na stanici. U vrtlogu tadašnjih događaja, dalje putovanje pokvarile su nam suze žalosnice.
Sve naše radosti izbrisane su suzama koje niz lice klize, ali one više od reči govore. Brinule smo hoće li se Zoki snaći, hoće li znati u Kruševcu izaći. Tamo ga je čekao otac. Nas dve smo bile umivene suzama. Život piše romane, drame, putopise i zapise.
Zoki je bio ponosan, znao je da kaže gde silazi i da se sa rodbinom nalazi.
Ubrzo smo nas dve autobusom stigle u Kruševac. Našle smo se sa rođacima i radost podelile sa svima. Od brige i strepnje nismo ni primećivale sela kroz koja smo prolazile na putu prema Kruševcu tj. Dedine i Babine, ni lepote trenutka i prirode koje je obasjalo Sunce.
Konačno, stižemo u Kruševac, grad pod Bagdalom, grad cara Lazara, grad heroj, pun je spomenika, trgova i hramova.
Grad je videti dika, tu je rođeno i odraslo puno umetnika. Da bi se videle čari i lepote, trebalo bi dosta vremena, a mi smo žurili u selo Konjuh koje je udaljeno 18 kilometara. Autobusa nema, samo konjska zaprega, od drvene građe, prevozi ako se neka slobodna nađe. Vlasnik neće da vozi poluprazna kola, morali smo naći još dva putnika. Naišla su još dva mlada momka, tako da ćemo da stignemo u selo još za bela dana.
Na putu nas je pratila Velika Morava koja je uranjala u zelene predele. Hučala je bez umora, uz stalnu pesmu žubora.
Nigde kraja našoj sreći – vodeni talasi struje Moravom koja bučno teče da je Sunce vidi i čuje. To je reka koja život daje, njen tok i bogatsvo ne prestaje. U očima nam se zauvek utiskuju slike divnog kraja – rascvetalih dolina, livada i planina. Svuda blistaju kapi kao rasuta mesečina u moravskim talasima. Na Moravi je jedna stara vodenica u selu Kukljin, koja melje kukuruz i pšenicu. To je rodni kraj Radoša Bajića, velikana glumišta, kao i Miodraga Petrovića Čkalje. Iz plemenite prirode rađaju se i veliki ljudi.
Zapregom smo stigli do Matinog Bunara, gde su putovali mladići. Nosili su poveći sanduk. Kada je kočijaš podigao stranicu i gredu, sanduk se prevrnuo, a iz njega je iskočio žgoljavi mladić.
Nastale su zbrka i psovke, mladić se uplašio, krio se da ne plati kartu. Uplašili smo se i mi da ne pogine i platili mu prevoz, kočijaš bi ga dobro izmlatio. Tada su nastali vicevi i šale: Pink Panter iskočio iz kutije male, nije lako biti slepi putnik, brale, kroz behare procvale.
Ružni časi ostaše za nama. Nastavili smo do sela Konjuh, zapravo tu je bila konjušnica cara Lazara. Ljude iz ovog kraja zovu Čarapani, jer su se prikradali Turcima u čarapama da ih ne čuju kad dolaze. Oni su dobri ratnici i poljoprivrednici. Najviše se bave kalemarstvom i vinogradarstvom.
Do sela nas tri kilometra deli, svuda nas prati divna priroda i put beli. Divimo se livadama i oranicama. Kuće se bele u seoskom kraju, na krovovima mahovina drema, na prozorima okna sijaju, a vrapci dižu graju. Iznad nas nadnosi se nebo plavo, povetarac tare krila, sve je raspevano. Okolo zuje pčele, cveta voće i kokoške kakoću – svima daju na znanje da su snele jaje, tele muče i svi se vesele. Proleće dođe, širi se miris kroz sva sela, tu je sve jasno – kad su bila prela, pevalo se do kasno. Bašta je ukrašena cvećem, slobodno se po njoj šećem.
Ulazili smo u seoski posed sa kućicama, štalom, vajatom, svinjcem, kokošinjcem, gusto zasađenim šljivikom i drvoredom jabuka i krušaka. Svuda je bio neobičan sjaj, izrađen od prirode i čoveka – sve se svetlošću napaja, a iz cvetova, novi plodovi će nići, koji će u leto na trpeze stići.
Sve je tu bilo za uživanje, ali želimo novo putovanje. Namerili smo se da posetimo manastir Žiču.
To duhovno zdanje je zahvalnost Stefana Prvovenčanog Svetom Savi koji ga je pomirio sa bratom Vukanom. Žiča, tvoja zvona i dalje tuku – velika su dela Stefanovih ruku. U njoj je krunisano devet srpskih kraljeva i ustoličavani su episkopi. Još u tebi sija lice carice Milice. Hramu sveti da nisi od kamena stavila bih te u njedra da te zagrejem od davnih vremena. Bog će sve grehe da oprosti.
Srećan je onaj koji se večnom životu nada, onaj koji veruje i ljubav daruje. Lepo je, toplo i milo unositi se u nebo plavo, gde je boravište bogova u ljudskim dušama. Tu se javljaju izvori dobrote i beskraja, a nada otvara vrata raja, da smo svi zdravi i bez očaja. Treba voleti život bez obzira kakav jeste, pošto za bolji ne znamo.
Samo častan život donosi sreću, samo dobročinstvom ljudi se približavaju visinama.
Nije potrebno uraditi mnogo – nego valjano. Ono što nas u životu muči, samo nas dobru uči i jačim čini.
Završilo se naše putovanje, ostaje večno sećanje na svetinje, duh carice Milice, tvrde oranice i mlade čobanice. Sve što prođe, kao večnost biva, a u nedrima se trajno skriva. Ne vraćaju se ta zanjihana proleća nekadašnje mladosti cveća i sreće.
Ane Lazić, Zemun
Spisak objavljenih priča i pesama sa II konkursa za najbolji putopis starijih „Draganova nagrada“ pronaći ćete u članku: Radovi sa II konkursa za najbolji putopis starijih „Draganova nagrada“