Kada pod krovom živi više generacija, kada u zgradi ima starijih komšija, u preduzećima gde pored mlađih rade oni pred penzijom, u redu pred kasom ili u gradskom prevozu… U mnogim situacijama dolazi do generacijskih sukoba.
U njima često svima drugima izgleda da su najstariji ti koji su izvor sukoba. Starije osobe često deluju bezobzirno, kao sebični ljudi koji nemaju osećaj ni za koga, svađalački nastrojeni i prznice, ne priznaju pravo drugih, a žele sve za sebe…
Da, starije osobe često, mnogima deluju tako. U redu u samoposluzi ili u prepunom autobusu lakše je istrpeti. Ali zašto i kako trpeti to npr. u kući? Možda jednostavnom promenom vizure.
Danas znamo da deca nisu „mali ljudi“, znamo da drugačije vide svet. Većina nas se prilagođava dečjem svetu. Sa starijim ljudima je drugačije. Oni su odrasle osobe.
Očekujemo da se ponašaju na određeni način. Većina starijih građana ne samo da ne bi želelo, nego bi se i uvredili ako bismo ih posmatrali drugačije.
Međutim, kod mnogih ljudi sa godinama dolazi do psihofizičkih promena koje ni sami ne primećuju ili ne žele da ih primete. Drugačija percepcija sveta dovodi i do drugačije reakcije.
Reakciju primećuju svi, ali većina ne zna i ne trudi se ni da sazna da li postoji neki poseban razlog za to. Jedno vodi drugome.
Nakon izvesnog vremena, starija osoba negativne reakcije okoline na svoje ponašanje sve više doživljava kao napad na svoju ličnost. Reaguje i sama sve gore i krug se zatvara da bi sve krenulo ispočetka. Niko ne pobeđuje. Svi su povređeni.
Možda bi trebalo da stanemo i da se zapitamo šta se dešava. Da promenimo vizuru. Jer svi ljudi se nadaju da će dočekati starost. I da će ih drugi razumeti, prihvatati i voleti.