Tri stvarnosti: društvena nepravda neviđenih razmera, ogromne nejednakosti i gubitak poverenja u elite – definišu ovaj politički trenutak, i to sa pravom. Mladi ljudi ovo opažaju i imaju pravo što se ljute, piše za Project Syndicate nobelovac Džozef E. Stiglic.
Da li ima istine u izreci: „Bilo koji čovek mlađi od 30 godina koji nije liberal, nema srca; a bilo koji čovek stariji od 30 godina koji nije konzervativac, nema mozga„? Da li je okretanje konzervativnijim političkim opcijama sastavni deo starenja?
Dok se u SAD republikanci pribojavaju gubitka glasova zbog veće stope smrtnosti među njihovim glasačima koji su mahom stariji ljudi, dotle se u Srbiji već decenijama tvrdi da su starije generacije te koje kroje politiku.
Jedan 91-godišnjak pobegao je iz doma za stare da bi bio sa svojom 77-godišnjom draganom. Ovo bekstvo iz doma za stare nije samo romantična vest, već pokreće niz važnih pitanja.
Profesor Džon Viks dokazuje da se britanska vlada ne dodvorava starijim glasačima, već samo najbogatijima među njima. Osnažuju međugeneracijsku netrpeljivost, a zabašuruju sve veću ekonomsku nejednakost.
Do odvajanja ljudi prema njihovim godinama došlo je tek sa industrijskom revolucijom. Starosna segregacija nije neminovnost ljudskog društva. Ona je savremena tekovina protiv koje se treba boriti.
Starenje ubija, ali je i jedini poznati način da se ne umre. Trojica starih drugara zato starost žive sa stilom.
Evo ideje koju možemo primenjivati i u našim školama – troškovi su minimalni, a korist od dočaravanja mlađim i zdravim osobama kako izgleda svakodnevica starijih je velika.
Zanimljiv izveštaj o ispitivanju američkog stanovništva o tome šta je ono po čemu se njihova generacija razlikuje od ostalih.
Odakle nam pravo da etiketiramo celu jednu generaciju i da ih krivimo za nešto što je naša krivica? Zašto mislimo da će se potruditi da budu bolji od slike koju im o njima samima nameće društvo?
