Bekstvo iz doma za stare zbog zabranjene ljubavi pokreće niz pitanja

Bekstvo iz doma za stare zbog zabranjene ljubavi pokreće niz pitanja

Jedan 91-godišnjak pobegao je iz doma za stare kako bi bio sa svojom draganom, 77-godišnjom damom. Ova romantična vest važna je jer pokreće niz pitanja na koja današnje društvo još nema pravi odgovor.

Penzioner neobičnog imena – Ril L’Eru (Real, eng. „stvarno“, L’Heureux, fr. „srećan“) dospeo je u žižu interesovanja američke javnosti pošto je 24. marta 2015. godine pobegao iz doma za stare da bi bio sa ženom koju voli.

Zabranjene ljubavi su zanimljive od kad je sveta, ali je i sam beg Ril L’Erua za priču. Ril L’Eru ima 91. godinu, pati od demencije, nije mnogo pokretan, ali je ipak, zarad ljubavi, uspeo da pobegne kroz prozor na prvom spratu doma.

Grej Harakles nije mogla da veruje kada je pozvao telefonom i rekao: „Izašao sam, dođi po mene“. Kad ga je policija, nakon potrage, našla kod Grejs, on je odbio da se vrati u dom.

On i 77-godišnja Grejs su već pet godina u vezi koju ne odobravaju Rilova deca. Ril L’Eru je bio tri puta ženjen i sve tri supruge su mu preminule od raka. Ril kaže da ne želi da živi bez ljubavi.

Jedna od ćerki, koja je nakon sudskog spora, dobila pravo starateljstva nad Rilom, smestila ga je u dom za stare jer je dementan, a vezu sa Grejs ne odobrava jer smatra da je ona sa njim zbog novca. Grejs kaže da samo želi da ga usreći jer ga voli.

U svakom slučaju, Ril poseduje izvestan imetak dovoljno veliki da se ova priča spusti na taj, najniži nivo. Ono što Ril L’Eru nema jeste osnovno ljudsko pravo na slobodu.

Savremeno društvo će se sve više sretati sa dilemama ove vrste, a čini se da se ne ulažu potrebni napori da se da adekvatan ili čak bilo kakav odgovor.

Gde je granica između brige za dobrobit dementne osobe i ugrožavanja njenih ljudskih prava? Imaju li staraoci starije osobe pravo da se mešaju u njen emotivni i seksualni život?

Gde je tu granica i traži li je iko ili se samo ponašamo prema potrebi trenutka: ukoliko nama ne odgovara ponašanje ili veza starije osobe, jednostavno je nećemo odobriti.

Pitamo li se da li time otvaramo prostor da sutra nama neko uskrati pravo na slobodu da svoj život živimo kako mi želimo?

Sa druge strane, koliko je osoba sa demencijom u stanju da oceni šta je u njenom interesu? Možemo li dozvoliti da je neko iskorišćava ili da joj naudi ako smo njeni staraoci? A kako ćemo mi to oceniti? Naročito je osetljivo pitanje međuljudskih odnosa i posebno romatničnih veza.

Ali, ako želimo da budemo objektivni i pošteni, ako bi naša okolina imala pravo da da svoj sud o našim vezama, o vezama odraslih ljudi sa pravom da vole i da greše, kakva bi presuda bila? Koliko puta prosečna, zdrava odrasla osoba pogreši u izboru? Da li bi ta osoba dozvolila da zato drugi odlučuju o tome sa kim ona može da stupi u vezu? I sme li uopšte?

Mnogo je pitanja i sve će ih više biti kako društvo stari, a jaz među generacijama se bude širio i ejdžizam jačao.

Pravo je, u Rilovom slučaju, na strani dece, sve simpatije na strani Rila, ali ishod još uvek nije poznat. Najverovatnije da će Ril L’Eru biti trajno smešten u ustanovu za stare, a njegov novac osiguran od svih potencijalnih vremešnih sponzoruša.

Izvori: WGMEPortland Press Herald

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *