Priča sa III konkursa za najbolji putopis starijih osoba „Draganova nagrada“, kategorija „Najbolja ženska putopisna priča“.
Fotografija: Atomska banja
Otvaranjem Google oglasa na ovoj strani pomažete rad Penzina. Hvala vam unapred!
Bila sam obična devojka. Radovala se svakom danu. Uživala u muzici i dobrim filmovima. Izlascima s društvom ili s dečkom. Poverljivim razgovorima s drugaricama. Imala lep odnos s roditeljima. Dobro učila. I tako do momenta kad je počela da me boli leva noga. U početku malo i povremeno. Najpre smo mislili da sam postala meteoropata. Pa da je reuma. Pomišljali smo da je od stresa izavanog uzbuđenjem pred ispit. Da je možda vezano za srce, pošto je leva strana…
Bol je postajao učestaliji i jači. Teže sam hodala. Primetila sam da slabije vidim i da mi se nekad zamuti pred očima. Shvatili smo da je vreme za stručnu pomoć. Otišla sam kod lekara. Uradili su mi silne preglede i analize. Na kraju su mi saopštili dijagnozu – multipla skleroza. Nikad čula. Ali po izrazima njihovih lica bilo mi je jasno da je veoma ozbiljno.
Prolazili su dani. Nedelje. Meseci. Znala sam sve o svojoj bolesti. Neizlečivoj. Bezvoljno sam išla na predavanja. Teško sam učila, ali morala sam da bih bar malo skrenula misli. A i zbog roditelja da ne vide koliko pati njihova jedinica. Sa dečkom sam raskinula bez objašnjenja. Srce mi se cepalo, ali nisam htela da me gleda sve bolesniju i nemoćniju i da me na kraju ostavi.
A onda nam je neko predložio da odemo u Atomsku banju Gornja Trepča. Kakvi dušebrižnici! Izluđivali su me! Koliko ih je samo znalo za “neku ženu“ ili “nekog čoveka“ što sve pogađaju! (Kao da ne znam šta mi je.) A tek bioenergetičare, bele magove i travare koji sve leče i skidaju crnu magiju! I svi su znali za nekog ko se izlečio.
Nije ih bilo sramota da lažu! I sad ta banja!? Po njihovim pričama, posle tri nedelje sam maltene mogla da se prijavim za maraton. Nisam htela ni da slušam. Ali moji su slušali. Ubedili su ih. Ni oni nisu verovali u one nadrigluposti pa im je ovo prirodno, Bogom dano, ostalo kao poslednja slamka.
Ta banja je dobila naziv „Atomska“ jer je jedna od retkih sa radioaktivnim izvorima, a u njoj je prvi put u termalnim vodama otkriven cezijum. Uostalom, to je samo 150km udaljeno od Beograda kad se ide Ibarskom magistralom. A ima i prečica koja put skraćuje za 21 km! Pošto je na šumovitim obroncima Vujna, ne samo da je čist planinski vazduh nego je preko leta neuporedivo prijatnije nego u gradu. Osim nervnih bolesti, ova banja leči reumu i sve unutrašnje organe. Posebno je dobra za izbacivanja peska iz bubrega i lečenje čira na želudcu ili dvanaestopalačnom crevu tako da bi mojim roditeljima bila idealna. Morala sam da pristanem.
I krenuli smo. Kod Gornjeg Milanovca smo skrenuli sa magistrale tim prekim putem kroz selo Lunjevice. Otac nije propustio priliku da nam kaže da je to rodno mesto naše kraljice Drage Obrenović. Pričao je o njenoj čuvenoj familiji ali ga nisam slušala. Znam da je on to pričao da bi i nas i sebe makar na kratko izvukao iz ustajalih misli.
Put sa blagim krivinama nas je vodio kroz šumarke i proplanke polako se penjući dok nismo stigli. Kakva zabit! Jedina ulica blago vijuga uzbrdo. Nekoliko restorančića. Kuće, kućerci i straćare zbijene, šćućurene jedna uz drugu kao u nekom zbegu. Paralelno sa ulicom juri potok, slobodan i bezbrižan. Po banji se razmileli gosti-pacijenti, pretežno bogalji kao ja, samo u poodmaklom stadijumu. Sa štapovima. Hodalicama. U kolicima. Moja budućnost. Po šumi, nešto iznad centra diskretno raspoređeni bungalovi. U jedan od njih smo se smestili. U kupatilima je banjska voda, tako da možemo da se kupamo kad nam odgovara. Lekar me pregledao i rekao da se kupam dva puta dnevno po 20 minuta i da pijem cezijumsku vodu.
I to je to.
Bila sam razočarana. Dva dana nisam izlazila iz sobe. A onda sam izašla na terasu, zbog roditelja. A i neka ptica je tako lepo pevala, kao da me zvala.
Tada sam ugledala nju. Imala je u sebi ono “nešto“. To nešto je zračilo toplinom i privlačilo. A onda sam shvatila da ima moju dijagnozu. Ali znatno duže od mene. Išla je uz pomoć štapa. Rastužila sam se. Kad je došla blizu mene, veselo mi je poželela dobrodošlicu. Izvinjavala se što nema vremena da malo popričamo, ali je obećala razgovor posle sutrašnje šetnje.
Posle sutrašnje šetnje?! Sad nema vremena?!
Ceo dan sam razmišljala o njoj. Jedva sam čekala to sutra.
Ustala sam rano. Okupala se. Na veliko iznenađenje mojih roditelja, otišla sam sa njima u restoran na doručak. I ona je bila tamo. Mahnula mi je i rekla da se vidimo kasnije. I da obavezno naručim kačamak jer je fenomenalan. Svi su je poznavali. Zvali su je Bela.
Čekala sam je na terasi. Vetar je šašoljio lišće. Ptice su imale svoj festival. Nikad nam čula toliko različitih cvrkuta. Iz žubora potoka se čuo žablji hor uz povremeno izdvajanje solista. Vetar me milovao mirisom borova koji su čuvali stražu iznad bungalova.
Stigla je i Bela. Donela je tek natočenu banjsku vodu sa izvora. Dok smo je pijuckale razgovarale smo kao da se dugo poznajemo. Ispričala mi je svoju priču. Bez samosažaljenja. Kao da prepričava priču koju je čula od ko zna koga.
Ovu dijagnozu je dobila pre gotovo tri decenije. Imala je muža i sina. Ćerku je rodila kad je bila u mojoj fazi. Nikad nije očajavala zbog bolesti. Prihvatila je i trudila se da živi kao da je nema. Pre nekoliko godina je otišla u penziju. Gaji unučiće i piše pesme.
Znala je da za našu bolest za sada nepostoji lek. Ni ova banja ne može da je izleči. U početku znatno ublažava simptome. Kasnije usporava njeno napredovanje. A u medicini i farmaciji se gotovo svakodnevno nešto novo otkrije. Tako sebi daje šansu da sačeka pronalaženje leka. Potrebni su samo vera i upornost. Naši najveći neprijatelji su samosažaljenje i očaj. Nažalost, većina im se preda. Bolest sve brže napreduje i posle nekoliko godina kraj je neizbežan. Skoro svi se žale na sudbinu. Ne biramo bolest, ali kako i koliko ćemo da živimo zavisi od nas.
Dolazi dva puta godišnje u proleće i na jesen. Da ne dolazi, odavno bi bila na onom svetu. Umrla bi kao beskorisno i bespomoćno biće, kao bogalj. Dijagnozu je priznavala jedino ovde jer se jedino ovde posvećuje samo sebi. Kupa se, pije vodu i šeta.
Nije mogla da veruje da nisam prošetala stazom zdravlja. Putem iskrčenim kroz šumu sa drvenim mostićima preko potoka! Ni u crkvu nisam otišla?! A najprijatnije po ovoj vrućini je na klupama u porti ispod razgranatih krošnji visokih stabala! I tu ima česma sa banjskom vodom! Pa gde ima lepše za telo i dušu!
Sutra nas minibus vozi posle doručka u manastir Vujan. (To „nas“ je podrazumevalo i mene.) Idemo kod oca Jove po blagoslov. To je srednjevekovni manastir, najverovatnije iz 13. veka. Kao i većina naših manastira, više puta je rušen i obnavljan. Današnji izgled manastirskoj crkvi dao je 1805. godine ktitor Nikola Milićević Lunjevica, deda kraljice Drage, koji tu počiva. Eto, taj Nikola je bio provodadžija knezu Milošu i kneginji Ljubici. Ko bi tada reko’ da će par decenija kasnije njihov unuk kralj Aleksandar da se oženi njegovom unukom Dragom!?
Za vikend je sabor frulaša u selu Prislonica. To je lepo, ali je velika gužva a najbolji frulaši dolaze u banju da sviraju. Inače, ovde gotovo svake večeri ima neko interesantno događanje. Održavaju se književne večeri, dolaze pevači, kulturno-umetnička društva… Ta deca tako dobro igraju da na kraju svi zaigramo! Naravno, sve je besplatno! I “Žikina šarenica“gostuje svake godine. Ako je nekome sve ovo malo, može da obilazi manastire Ovčarsko-kablarske klisure ili da ode do Čačka.
Njene reči su bile transfuzija optimizma za mene. Bela mi je vratila ljudsko dostojanstvo i beskrajnu nadu. Rekla sam joj da je u pravu i da ću da se borim. Za početak idemo u manastir Vujan. A odgovoriću i dečku na njegove silne poruke. Naravno, reći ću mu istinu. I ponovo ću sebe smatrati običnom devojkom. Pa, većina ljudi ima neku dijagnozu.
Sva ozarena, Bela je izvadila uredno presavijen papir iz džepa. Rekla je da je to pesma posvećena devojčici koja ima cerebralnu paralizu od rođenja. To joj ne smeta da voli ljude, da se raduje i cele godine iščekuje da dođe u njenu banju.
Tamarina Banja
Gonja Trepča –banja
u naručju Vujna
odmara i sanja
Čak i kada drema
minerale za lek
bolesnima sprema.
Rad i trud ne broji
bujnim izvorima
žedne stalno doji.
A Tamara mašta
o dolasku
i pita se svašta:
Mazi l’ banju kiša
kad se sve utiša?
Da l’izvor žubori?
Da li se umori?
Pevaju li ptice?
Pričaju li s vetrom priče?
Krekeću li žabe?
Il’ dremaju kao babe?
Tamara sanja
i zna
čeka je njena Banja.