Priča sa Konkursa za najbolju putopisnu priču starijih u kategoriji „Najbolja priča o putovanju po Srbiji“
Fotografija: Blog Sladjana’s Corner
Kad školjka porodi biser lepote, vele – nema mu ravna. Vrlina čovekove duše je da pozna lepotu. Ne samo da je pozna, nego i da u lepoti uživa, da joj se divi i da je uzdiže. Osećaj za lepotu ponajviše je predan kao osobeni dar umetnicima. Uz to, uzvišeni Stvoritelj razasuo je lepotu, od prostranog svemira širom zemlje i po prirodi. A i sama priroda stalno nedri lepotu koja se očituje svuda oko nas. Prekrasan je i uznesen u lepoti isto tako mali cvetić kao velika plava planina koja u daljini sklapa horizont.
Na jednoj strani, čovek stvara lepotu, a na drugoj, istu tu lepotu kruni svaki dan svojom nebrigom, sebičnošću i pohlepom za prolaznim zadovoljstvima. Nastupilo je vreme sve glasnijeg vapaja za očuvanjem i za spas zemlje, našeg jedinog doma i staništa biljnog i životinjskog sveta. Hoće li čovek čuti molitvu zemlje? Krajnji je čas! Čoveče, ne kvari lepotu, poružnećeš i sam…
Ako nisi znao, budi bar toliko strpljiv da ti ispričam jedan od mnogih mojih susreta sa lepotom. Ako te letopis dotakne i dirne ti savest, biću srećan, jer će to biti tvoj iskorak želje da ti oči vide lepotu prirode i srce zatitra od ushićenja. Novo saznanje je tu da oplemeni dušu, i ispuni jedan dan života, vredan sećanja i uspomene.
Bruj života se nekako čudnovato pokrenuo od prvog razdanja. Provrvili su ljudi. Krenuli su tokovi. Zakotrljalo se sunce vedrim svodom. Oglasile su se ptice. Grgolji vode su se mešali sa narastajućom vrevom do skora usnulog grada. Neonska svetla su učilela. Hitrost odzvanja pločnicima.
Raskriljeni dan obećava uzbudljive sekvence događaja. Ja sam slobodni umetnik što oči umiva rosom i prvom povetarcu dopušta češljanje kose. Pluća mirišu svežinu dok se osmeh s lica seli u prve reči pozdrava komšijama i poznanicima. Praznični je dan sišao na ulice našeg grada i prosto zove na izlet. A izleti su postali retkost u opštoj trci sa užurbanim životom. Čovek je žedan mira, a nikako da ga u zagrljaj duše svede.
Nošen poletom jutra i nagoveštajima lepog dana, krećem i ja sa mlađim sinom u nedra prirode, do Zlatibora. U nameri smo da vikend provedemo skupa. Kakva prilika da budemo zajedno u ovo razuđeno doba. Živimo dva usamljenička života, u dva grada. Porodice odavno više nisu na okupu. Zajednički izleti su otišli u zaborav. Izgubila se bliskost u mnogo čemu u ovom virtuelnom svetu. Ne možete pojmiti koliko se radujem, onako detinje, zajedničkom putovanju!
Iza nas su kilometri i kilometri puta. Sve smo bliže cilju. Uzbuđenje raste slično nekadanjem uzbuđenju koje sam osećao pred ispit. Jesam li dostojan susreta sa lepotom Zlatibora? Priznajem – gotovo da ga i ne poznajem. Izmenio se, raskrućao, proširio se, porastao kao junior od onog vremena kada sam ja davno ovuda uzgred prolazio. Uspomene naviru iz onih dana kada sam hitao mojoj ljubavi u Bosni. Putovanja vozom vazda su bila kao uzbudljiva knjiga koja se po ko zna koji put čita, a uvek je drugačija.
Na ovo drago mesto danas dolazim kao senior. Letopis o Zlatiboru je širi od par stranica. Zapisu je tesna i osrednja knjiga. Reportaža bi jedva stala u nekoliko novinskih stubaca. Zato sve lepote i događaje o izletu na Zlatibor ostavljam nekoj drugoj ponovljenoj priči. U želji da se ne rasplinem u priči, vodim te prvenstveno u zlatiborsku lepotu nad lepotom. Posetiću u sećanju, ponovo sa tobom – Stopića pećinu.
U turističkim prospektima navedeni su najosnovniji podaci o pećini. Zaista, reči i slike su jedno, a drugo je živi doživljaj posete pećini. Ako već nisi čuo za ovaj biser lepote, nije na odmet znati:
„Stopića pećina se nalazi na severnoistočnoj strani Zlatibora, između sela Rožanstva i Trnave. Ona je rečna pećina, kroz koju protiče Trnavski potok. Sastoji se od tri speleološka i hidrološka horizonta: periodično poplavljeni, rečni horizont i najmlađi horizont pukotina. Stopića pećina je, bez svog najmlađeg sistema, dugačka 1.691,5 m. Pokriva površinu od 7.911,5 m2 i ima zapreminu od preko 120.000 m³. Pećina ima impresivni ulazni otvor s desne strane reke Prištavice. Ulaz se nalazi na 711,18 m nadmorske visine, širok je 35 m i visok 18 m.
Krečnjački sloj u pećini datira iz perioda triasa i debeo je preko 100 m. Klima u pećini je pod uticajem spoljašnje klime, zimi je hladno, a leti toplo. Pećina je dobila ime po zaseoku Stopići, koji pripada selu Rožanstvu. Prve pisane podatke o Stopića pećini ostavio je Radosav Vasović, 1901. godine u ’Zapisniku Srpskog geološkog društva’, a prva speleološka istraživanja obavio je naš veliki istraživač i tvorac naučne speleologije, Jovan Cvijić 1909. i 1913. godine.
Stopića pećinu čine pet celina: Svetla dvorana, Tamna dvorana, Velika sala sa kadama, Kanal sa kadama i Rečni kanal. Turistički deo pećine ima nekoliko atraktivnih elemenata, kao što su: prostrani ulaz, dugure – otvori na tavanici, siparska kupa ’Pseće groblje’, vodopad ’Izvor života’ i niz bigrenih kada.
Bigrene kade, svojom specifičnošću, predstavljaju zaštitni znak pećine, nastale su taloženjem krečnjaka. To su udubljenja oivičena kamenim zidovima, odnosno vijugavim, rumenkastim bigrenim naborima u njima se nakuplja voda koja se kaskadno preliva iz kada. Bigrene kade su periodično poplavljene, pa se svojom veličinom i dubinom, neke i do sedam metara, izdvajaju od drugih u Srbiji.
Lepotom svojih oblika, Stopića pećina predstavlja intresantan turistički objekat i ubraja se u najlepše pećine u Srbiji.
U Rečnom kanalu postoji vir, ispod koga nastaje bigreni tobogan, koji prelazi u bigrene kaskade, između kojih su bigrene kade i ’džinovski lonci’. Voda se sliva niz kaskade, stvarajući slapove, pri malim vodama, dok se pri većim vodama formira jedinstven vodopad, čija je visina 9,44 m. Od zaglušujućeg huka vode, ne može se čuti sagovornik. Kao sa neba, sručuje se zapenušana vodena masa, od kapljica treperi vazduh, a sa mokrih zidova, bije hladnoća, a posetioca obuzima jeza u mrklom mraku ove pećine. Uprkos jezi, vodopad je nazvan ’Izvor života’.“
Dakle, jedna od većih atrakcija u užičkom kraju, svakako je Stopića pećina. Ona je jedna od najvećih istraženih pećina u Srbiji. Ranije su posetioci morali do pećine strmim šumskim stazama, a sada je izgrađen put, parking-prostor i kamenom ozidana pristupna staza. Njom se, uz vijuganje, stiže pravo u ulaz pećine, a zatim, kroz pećinu i preko mostića, u njenu unutrašnjost. Pećina je osvetljena, a organizovana je i vodička služba.
Vispreni vodič nam je do u detalje objašnjavao da se ranije u dolini sela Trnava nalazilo prirodno jezero koje je isticalo površinskim tokom u reku Prištavicu. Već u to vreme, potok je delom oticao kroz ponor ispod brda Veliki krš. Ovaj ponor je sada suv, zove se Pećinica i dug je 25 m. Pećinica nije prohodna, jer je pregrađena pećinskim ukrasima. Za mene je osobito bilo zanimljiv deo priče o nastanku pećine.
Usled tektonskih poremećaja, kroz duge vremenske periode, stvarane su nove niže pukotine, na mestima na kojima se krečnjački sloj dodirivao sa tvrđim stenama. Speleolozi su utvrdili da se najnoviji ponor nalazi na nadmorskoj visini od 780 m. Ovim otvorom je isteklo jezero ostavljajući Trnavski potok. Fenomen povremenog formiranja jezera dešava se usled nagomilavanja materijala i začepljenja ovog otvora. Kad se on zatvori u dolini Trnavskog potoka nakratko, ponovo se stvori jezero. Zapazio sam u okolini ovog ponora nekoliko velikih vrtača sa zaravnjenim dnom.
Kakvo je ovo čudo prirode? Divio sam se snazi i upornom delovanju vode koja je vremenom stvarala podzemne objekte Stopića pećine. Voda uvek nađe svoj put. Na tom putu ponire, kao da nestaje i opet vaskrsava. Zakon života i smrti, rađanja i umiranja, nečujno se odvija pred čovekovim očima, a ispisuje ga sama priroda, dajući mu zagonetnu draž.
U Ponoru, Trnavski potok stvara vir kroz koji propada u podzemni sifon, i protiče podzemnim kanalima sve dok ponovo ne izađe na svetlo dana na izlazu iz Potpećke pećine. Tektonskim poremećajima, podzemni tok potoka se menjao i tako je stvoren složen sistem podzemnih kanala. Neimar – priroda je neumoran.
Vodič nam je sa posebnim žarom u očima pričao po ko zna koji put već pričanu priču. Mi smo je nemo slušali, bojeći se da ga kakvim pitanjem ne prekinemo. Sam ambijent pećine je bio svedok koga je trebalo gledati i slušati. Vodič reče da je kanal sa kadama stariji i ima manje vode.
To je stari tok potoka koji je u nekom trenutku ostao bezvodan kada je potok istekao nižim putem stvorenim pomeranjem tla. Ipak, u njemu ima dovoljno vode. Pretpostavlja se da je i dalje, na neki način, povezan i sa aktivnim podzemnim vodotokom u Rečnom kanalu. Ovaj tok se zove „Kanal sa kadama“. Kanal je atraktivan po ogromnim travertnim kadama. Boja i bistrina vode u kadama je opijajuća za oči. Kakva lepota budući da neke kade imaju dubinu i do pet metara.
Vodič nam je napomenuo da u periodima velikog vodostaja i kroz ovaj kanal teče voda puneći bigrene kade. Slapovi koji se prelivaju preko kamenih ivica kada, mir nose dok umilnu pesmu toče. Kanal sa kadama u vrhu je spojen sa Pećinicom i prohodan je, skoro do same Pećinice. Samo jedan kratak deo kanala nije prohodan. Kanal se završava iznad bigrenih kada u Dvorani sa bigrenim kadama.
Rečni kanal je aktivan. Kroz njega teče Trnavski potok. Nisam popamtio sve brojke o dužinama kanala, i nisam do kraja razumeo značenje svih naziva kanala, dvorana i kada, ali znam da sam sve vreme bio gotovo nem pred lepotom pećine i pričom koja kao da je bila san, a ne java.
Šta je to bigreni tobogan, kakve su to kaskade preko kojih se stvaraju slapovi, to se ne da opisati, mora se zaista videti. Zapis u umu ostaje zauvek. Uspomene i doživljaj pećine su tu da ih nijedan zaborav ne može izbrisati. Stajati i gledati slapove koji se stapaju u vodopad visine oko 10 m, slušati njegovu buku, blenuti u vodene iskre i snežnu penu, to se otima razumu i prelazi svako divljenje. Ovaj vodopad je nazvan Izvor života, ja bih dodao: ne slučajno.
Zar uistinu nije zagonetno da su kanal ponora Trnavskog potoka i rečni kanal Stopića pećine odvojeni sifonom koji je potopljen? Celom dužinom kanala, od Ponora do izlaza iz pećine, prolaze posetioci samo prohodnim delom, sa nekim svetim poštovanjem. Tako smo pećinom prolazili i nas dvojica, zastajkujući da se usput fotografišemo. Toliko lepote zbrano na jednom mestu je očaravajuće.
Razmišljao sam tada kako su, dok veći deo pećine nije bio uređen, ovuda prošli prvi češki speleolozi davne 1984. godine, koristeći speleološku ronilačku opremu. Bili su zaista hrabri jer njihov podvig niko nije ponovio zbog veoma komplikovanog prolaska kroz podvodne sifone i potopljene delove kanala.
Nije me iznenadilo ni saznanje da je merenjem protoka vode utvrđeno da kroz Stopića pećinu ističe oko tri puta manje vode nego što se uliva u Ponor. Otkud ova pojava? Izvesno je da postoji još kanala koji su niži od nivoa rečnog kanala i da njima voda ističe u Prištavicu na nižoj visini.
Na mene je neopisiv utisak ostavila Svetla dvorana. S pravom su je tako nazvali. Ona je ujedno i ulaz u pećinu. Visoka je 18, široka 40 m. Kažu da je glavni prolaz dug oko 75 m. Svetla dvorana, pre svega prostranošću i visinom, ali i izraženim kraškim oblicima, na svakoga ko uđe u ovu pećinu ostavlja jak utisak. Nekako i sada taj utisak nabojito stoji u meni.
Krivio sam dugo glavu da iz sale na svodu gledam gore u krajičak plaveti neba kroz otvore na tavanici. Pogled kroz viglede otkrivaju i šumu iznad same pećine. Nisam razumeo zašto meštani ove otvore zovu dugure. Pogledi odozdo kroz ove prozore iliti pukotine iz bezdana pećine su očaravajući, a zamišljam da su odozgo kroz njih dole u bezdan čudesni i možda zastrašujući. Nisam imao prilike da ovu drugu mogućnost doživim.
Ispod najvećeg otvora, formirana je velika kupa kamenja i zemlje koji su kroz otvor u dugom vremenskom periodu upadali u pećinu. Peo sam se na ovu kupu sa osećajem kao da sam se peo na neku drevnu piramidu. Iz pećine se jasno vidi ovaj veliki otvor, ali na površini postoji nekoliko drugih, koje skriva narasla šuma. Vodič reče da su dugure međusobno spojene kosim kanalom, koji se spaja sa kanalom najvećeg vertikalnog otvora.
Nije mi promakla činjenica vredna divljenja da je visina vertikalnog kanala oko 60 m, kao ni saznanje da su dugure opasne. One se nalaze na površini, vrlo blizu šumske staze. Često su zatrpane lišćem, te ih je teško primetiti. Otvori su dovoljno veliki da u njih može da upadne odrastao čovek. Pričaju da je bilo nekoliko nesrećnih slučajeva. Zato sam ugušio pomisao da kroz njih odozgo provirim u pećinu.
Radije sam se držao betonske staze prolazeći kroz Svetlu salu. Njome teče Trnavski potok. Ima plitko šljunčano korito. Zna da poplavi pod sale, u zavisnosti od visine vodostaja. Potok iz pećine izvire niz kratku nizbrdicu. U bučnom padu, formira manje i veće slapove preko kamenja dok se uliva u reku Prištavicu. Prilikom visokog vodostaja, preko ove strmine se formira vodopad. Za vreme naše posete pećini, nismo se mogli diviti ovom vodopadu budući da je bilo vreme niskog vodostaja.
Vođeni pričom vodiča, prolazili smo pećinom dalje. Tako se iz Svetle dvorane ulazi preko drvenog mosta u Tamnu dvoranu. Tamna dvorana je opet posebna i neobična. Ona posetiocima dočarava pećinu kakvu je uglavnom vide speleolozi. Namerno je slabije osvetljena. Po njenim zidovima lelujaju senke koje stvaraju stenoviti oblici. Tako se vide i slabi odsjaji u podzemnoj reci. Svetlucavi krhki ukrasi koje je hiljadama godina priroda vajala pod oskudnim svetlom deluju nestvarno.
Dvorana je duga oko 100 m, a ujedno je i najviši podzemni objekat u pećini. Na najvišoj tački ima oko 25 m. Pod je često celom širinom poplavljen. Na kraju Tamne dvorane nailazi se na novi most i ulazi u Dvoranu sa bigrenim kadama. Bigrene kade, stvorene naslagama rastvorenog krečnjaka, izuzetno su atraktivne. Veliki broj kada raznih veličina formira kosi zid preko koga se stalno preliva voda. Veličine kada dostižu i 12 m dužine, mereno poprečno na pravac pećine, četiri do pet metara dužine i do sedam metara dubine.
Desno od bigrenih kada, staza vodi do podzemnog vodopada, Izvora života, visokog oko 10 m. Ova dvorana je mesto gde svaki posetilac zastane, posmatra i uveri se u stvaralačku moć prirode. Pećina se iz Dvorane sa bigrenim kadama račva. Iznad bigrenih kada se nalazi Kanal sa kadama, a iznad vodopada je Rečni kanal, ali ti delovi pećine za sada nisu pristupačni za posetioce jer je za pristup neophodna speleološka oprema.
Dani vikenda iscureli su gotovo neosetno. Bili su nabijeni emocijama, doživljajima, lepotom, svakovrsnim dražima, i eto sada mi se javlja mala seta što nije trajalo duže. Iskustva života tako promiču, ali i ostaju. Poseta Stopića pećini i Zlatiboru je neprolazna uspomena za prepričavanje i dopričavanje.
Žao mi je što sam, skraćujući priču, pomalo je osiromašio pojedinostima. No bitno je da je stvarna, doživljena, životna, i da nije izmaštana i književno ulepšana. Što su oči videle, srce dušom primilo, i uspomene zagrlile, ne da se izbrisati. Ako želiš i ti, koji čitaš ovaj putopis, reći ću ti, dođi i vidi, i nećeš se pokajati…
Slavimir J. Zelenkapić,
Član „Kutka za kvalitetno starenje“
Crvenog krsta iz Kragujevca
Ovo je jedna od priča koje su pristigle na 1. konkurs za najbolju putopisnu priču starijihkoji je trajao od 1.1. do 1.3.2015. godine. Konkurs je zajednički projekat UG „Snaga prijateljstva – Amity“ i Bebe Kuka čiji je cilj promovisanje aktivnog starenja.
Linkove ka ostalim pričama sa Konkursa koje su objavljene na Penzinu možete naći u tekstu