Olgica (Zrenjanin): U supermarketu

Olgica (Zrenjanin): U supermarketu
Slika: Potrošačka korpa

Priča sa II konkursa za najbolji putopis starijih osoba „Draganova nagrada“, kategorija „Najbolja putopisna priča o putovanju u inostranstvo“.

Ovo je jedna priča iz Kanade, kada smo suprug i ja bili u poseti mojoj sestri i zetu.

Sestra i zet najčešće su nas izvodili u dnevni provod u kupovinu. Kod njih se kupuje petkom, subotom i nedeljom i to u velikim tržnim centrima – molovima i supermarketima. Ostalim danima u nedelji skoro da i nema kupaca pa je i smanjen broj prodavaca, koji su najčešće zaposleni honorarno, tj. po potrebi. Ovo je zbog toga što se isplate za rad vrše svakog četvrtka ili petka tako da to diktira i kupovinu. Preko nedelje, svakog jutra, ispred ulaznih vrata kuće na travnjaku, raznosači novina ubace najlon kesu u kojoj je oko kilogram novina kao i reklamno-propagandnog materijala sa pozivom i objašnjenjem koliki je i gde popust ovog vikenda u trgovinama. To određuje gde ćemo ići u kupovinu tj. u koji supermarket ili mol.

Tog jutra, kada je sestra pregledala novine i procenila gde se može najjeftinije nešto kupiti, posle popijene kafice kod kuće, pozvali su nas da krenemo sa njima u kupovinu i to: „Bez doručka“, kazala je ona jer tamo gde idemo uvek ima nekih promocija jela i pića.

Stvarno, tako je i bilo – da se najedeš i napiješ sokova, čaja i kafe. Jela su uglavnom bila bezukusna. Tu se promovišu neki novi proizvodi i testiraju na posetiocima. Dok smo nas dve neumorno išle satima iz jedne u dugu radnju, zet i suprug sedeli bi u nekom restoranu ispijali piće i posmatrali prolaznike. Molovi su bili stvarno ogromni – sa puno prodavnica najrazličitije robe svih poznatih i nepoznatih svetskih marki: parfema, tašni, garderobe, dečijih igračaka, suvenira, zlatara, menjačnica, igraonica na sreću, luna-parkova za decu pa sve do prodavnica za jedan dolar.

Htela sam da kupim nešto za sebe i poklone za unučiće, pa sam uzela jedna kolica, a druga je uzela sestra. Kada sam stavila u kolica sve što sam želela da kupim, pošla sam na blagajnu, a sestri sam rekla da bude odmah iza mene. Ne znam engleski jezik i tražila sam da bude tu, u slučaju potrebe. Pre toga sam proverila sa sestrom da li imam dovoljno kanadskih dolara i pošto je ona pregledala moju robu, ustanovila je da imam dovoljno za plaćanje.

Blagajnica je prevlačila robu preko senzora i na kraju mi je rekla ukupnu sumu. Ja sam videla na ekranu da je suma manja od 100 kanadskih dolara. Otvorila sam svoj novčanik i dala joj „stotku“. Blagajnica je sa čuđenjem pogledala u novčanicu i počela da govori: „No dollars, fake„. Ja sam se uspaničila, okrenula se sestri i pitala šta nije u redu.

Kada je blagajnica shvatila da ja ništa ne razumem, dohvatila je slušalicu telefona koja je stajala pored blagajne i počela u slušalicu da viče: „Police, police!„. Sestra je brzo prišla blagajnici i smireno objašnjavala da ne zove policiju, da novac nije falsifikat i tražila da joj pokaže novčanicu. Odmah je uočila da sam ja dala 100 evra. Tada se okrenula meni i tražila da dam dolare, a ne evre, jer u Kanadi ne primaju eure. Ja sam pogledala u novčanik i odmah izvadila 100 kanadskih dolara i dala joj. Blagajnica je uzela novčanicu vratila mi 100 evra i vratila mi kusur u kanadskim dolarima. Tada sam shvatila da sam izvadila pogrešnu novčanicu, jer su mi se učinile sličnim. Sve se dobro završilo, blagajnica je otkazala poziv policiji i mi smo izašli iz supermarketa sa našom robom.

Tada mi je sestra objasnila da oni uglavnom sve plaćaju karticama. Takođe, nije problem ni keš, ali je problem u tome što blagajnica nije nikada u životu videla 100 evra i pomislila je da je to falsifikovana novčanica. Ona je obučena da u slučaju sumnje u falsifikat odmah pozove policiju i tako je i postupila. Takođe mi je sestra objasnila da ona nije bila tu verovatno bi me policija privela i zadržala dok ne provere i ne pozovu je kao moga domaćina. Sigurno bi se situacija veoma iskomplikovala i bila bi vrlo stresna za mene.

Sve se dobro završilo. Čudila sam se, kako to da mi se dogodi, a takođe mi nije bilo jasno da blagajnica nije obučena da prepozna i drugu valutu, nego je odmah posumnjala na falsifikat. Sigurna sam da bi u ovakvoj situaciji svaka naša blagajnica sa osmehom na licu rekla da je to pogrešna novčanica i tražila da kupac pogleda ima li odgovarajuću novčanicu, a ne da odmah zove policiju i da se tako uspaniči.

Olgica Žeravica, Zrenjanin


Spisak objavljenih priča i pesama sa II konkursa za najbolji putopis starijih „Draganova nagrada“ pronaći ćete u članku: Radovi sa II konkursa za najbolji putopis starijih „Draganova nagrada“

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *