Od raka se umire čekajući

Reporter dnevnog lista “Danas” Vlada Živanović opisao je jedno jutro u redu ispred Onkološkog instituta. Obični ljudi u, nažalost, uobičajenoj situaciji u Srbiji. Većina nas se našla u sličnoj – ili kao bolesnici ili kao pratioci bolesne osobe. I zato ova priča pogađa – Moramo li biti poniženi onda kada smo bolesni, kada nam je pomoć potrebna?

Gospođa LJilja je zapalila cigaretu baš ispred znaka na kome piše “zabranjeno pušenje u zgradi i ispred instituta”.

Jedina je koja puši, ali nije jedina koja od ranih jutarnjih sati čeka na pregled ili terapiju ispred Onkološkog instituta u Beogradu.

Tih nekoliko minuta koji će proći u nikotinskom uživanju pomoći će joj da da na trenutak zaboravi na to da ispred zgrade Instituta čeka već puna četiri sata, zajedno sa preko 80 drugih pacijenata sa malignim ili drugim tumorima. Dugo se suzdržavala, premišljala, ali je onda, kada je čekanje postalo nepodnošljivo, odlučila da zapali smatrajući da joj je protekom vremena omogućeno kršenje pravila.

“Levo u red za konzilijume ili pregled, desno za hemoterapiju”, autoritativno pokušava medicinska sestra da raziđe gužvu sa vrata ustanove. Ispostavlja se da su svi odavno predali svoja dokumenta i čekaju da budu prozvani, napolju, na kiši koja rominja…

Sestre koje regulišu red čak imaju i zvučna imena, kao da su stvarno u srodstvu – Andrijana i Marijana.

“Ovi su ti prošli iza leđa, Andrijana, pošalji ih u park nek sednu ako ovde nema mesta”, obraćala joj se Marijana.

NJoj je manje neprijatno da kaže najtežim bolesnicima da moraju da čekaju napolju, umesto unutra u hodniku.

“Hajde vi, mlađi, ustanite da sednu stariji”, obraća se uopšteno celoj masi.

Okrećem se i gledam tri klupe ispred Instituta na kojima sede i stari i mladi, ali im je zajedničko to što svi deluju teško bolesni. Možda među njima i ima neko zdrav kao pratnja, ali posle tolikog čekanja i taj pratilac deluje podjednako izmučeno. Osim klupa, ljudi su zauzeli ivice žardinjera, saksija, ko je imao sreće podbočio se na betonsku kantu za smeće.

“Šta je sad ovo, zašto nam ovo radite danas, pa prošle nedelje smo ušli normalno”, žali se jedna penzionerka dok u ruci drži dnevni list “Informer” koji je sada već zgužvan i očigledno ceo pročitan.

“Samo da znate da će i Vučić saznati za ovo”, zapretila je i Andrijani i Marijani. NJih dve ta pretnja nije nimalo dotakla, ionako imaju previše posla da bi uopšte stigle da razmišljaju o tome. Čovek iz obezbeđenja, u vidno poznim penzionerskim godinama, nije im od velike koristi. Nije naučio da se dovoljno autoritativno obraća najtežim pacijentima, a uljudne molbe ne pomažu kod nervoznih bolesnika i ljute rodbine, pošto je svako ubeđen da je hitniji od onog drugog.

“Euromedik”, “Belmedik”, “Medi Group – Doktor Ristić” – kese sa snimcima skenera, magnetnih rezonanci i verovatno drugih analiza najbolja su reklama za privatnu praksu. Tamo nema čekanja. Nema ni drskih medicinara. Tamo se na pregled stiže za dan. Ma tamo je kao u zdravstvu iz snova koje se reklamira pred svake izbore poslednjih 30 godina.

Negodovanje koje postaje sve bučnije pokušava da umiri verovatno doktorka, žena srednjih godina u belom mantilu, koja je došla među masu.

“Ne morate sedeti ovde, idite u park, na kafu, imamo vaše telefone, zvaćemo vas kad da uđete. Ko nije ostavio dokumentaciju i telefonski broj evo nek se javi ovde kod sestara”, pokušava da smiri nezadovoljne. Mnogi pacijenti vidno nisu u stanju ni da pređu ulicu, a kamoli da odšetaju 300 metara do prvog kafića. Na pitanje jednog muškarca šta se dešava ako počne jača kiša, sleže ramenima i odgovara:

“Ništa, gospodine. Ja imam naređenje da niko ne sme u zgradu bez poziva i moram tako da radim. Žao mi je.”

“A šta da radim kad mi istekne ograničeno vreme za parkiranje?”, upitao je dalje dok je rukom pridržavao verovatno bolesnog oca.

“Ne znam”, slegla je ramenima doktorka.

“Ne znate vi ove lešinare, jedva čekaju da zalepe kaznu, znaju da ljudi ovde čekaju duže od tri sata”, dobacio joj je drsko. Ona gospođa sa “Informerom” ispod ruke dodala je na to:

“Vama svejedno i da pocrkamo, sramota.”

U tom momentu je i gospođa LJilja poželela da nešto, verovatno još drskije, doda o stanju zdravstva u Srbiji, ali se zagrcnula i krenula jako da kašlje. Kako istovremeno nije uspela da udahne vazduh i iskašlje sekret koji je gušio, povratila je u svoje krilo, po haljini. Drugi pacijenti blago su se odmaknuli dok je vlažnim maramicama zajedno sa mnom pokušavala da pokupi sluz koja se slivala.

“Moraću u toalet ponovo”, obratila mi se tužnim pogledom, osećajući stid i sramotu.

“Hajdemo polako u neki kafić, tamo ćeš sve da obaviš”, odgovorio sam, odbijajući kao mogućnost da se ponovo ubeđujem sa nadležnima da je puste unutra samo radi nužde.

“Koliko ću još ovakvih ponižavajućih dana morati da doživim dok ne dođe konačni momenat?”, upitala je tiho.

“Ja sam umorna, moram malo da legnem”, dodala je još tišim glasom. Čovek koji je sedeo pored odmah je ustao i ponudio joj da podigne i noge na klupu. Namestila je tašnu pod glavu i maltene trenutno zaspala, a ja sam čekanje uzeo da prekraćujem kucajući u telefon beleške za ove redove.

“Trebalo bi o ovome pisati u novinama, da vidi Vučić šta se zbiva”, dodala je gospođa sa “Informerom”.

“Ne znam, videćemo da li Vučić čita ‘Danas'”, pomislio sam u sebi.

Ubrzo je Andrijana primetila da joj je jedan od pacijenata u čekaonici na otvorenom zaspao na klupi, pa je odmah dotrčala da proveri da li je sve u redu.

“Sad ću da vidim da li možemo nešto da ubrzamo, nemojte da zaspite”, obećala je i uputila se unutra.

Kroz desetak minuta, posle njene intervencije, gospođa LJilja je pozvana da uđe. Dok smo se sporim hodom udaljavali u unutrašnjost hodnika, Andrijana je nastavila da reguliše red.

NJena smena u kojoj stoji ceo dan, meri temperaturu onima koji ulaze, smiruje nervozne i besne pacijente, ušla je u peti sat. LJubaznost nekim čudom još uvek nije izgubila i nastavila je da se ponaša kao da joj je dan tek počeo.

Vlada Živanović za Danas

Izvor: Danas
Fotografija: Danas

Mogli bi vas zanimati i tekstovi: