Pesma sa III konkursa za najbolji putopis starijih osoba „Draganova nagrada“ u kategoriji „Najbolja putopisna pesma“.
Fotografija: kyrsos (Flickr), Pun mesec nad Solunom
Ples svetlosti po hotelskom plafonu,
ispijam kafu na cvetnom balkonu.
Zagasita srma uličnih lampi
rasuta po stolu, razbacanoj štampi.
Gledam, slušam, osećam i znam:
Čipka večernje izmaglice i javi i snu prekriva lice.
Dok udišem Solun, žudnjama se trujem,
okovan foteljom sedeći putujem…
On tone u noć bučno, polagano,
a budi se i mrmori pijaca Medijano.
I dok neminovno u letnju noć tone,
sa zvonika belih tiho zvona zvone.
Iz prepunih bašti hotela, kafića
zveketi tanjira, kašika i pića.
U morskom zalivu zirkaju se zraci
gde su nekad počivali stari jedrenjaci.
Od autoputa tutnje kamioni, sa aerodroma grme avioni,
pored starih, novi, gradski aksiomi…
U svakom rukavu poneki je trik…
Srebrnom rukom Mesec miluje Zejtinlik.
S Kajmakčalanskog groblja silazi tišina,
šapatom razliva zvezdana prašina.
Na Zejtinlik groblju stogodišnjaka nema
tamo večna mladost, večno će da drema…