Jedna od najpoznatijih srpskih legendi jeste ona da o sudbini „mladih“ u državi odlučuju „penzioneri“ (do 2000. godine) ili „penzioneri i članovi partija“ (od 2000. godine do danas). Da li je zaista tako?
Srbi imaju više legendi koje je veoma lako opovrgnuti. Jedna od najpoznatijih jeste ta da o sudbini „mladih“ u državi odlučuju „penzioneri“ (1990-2000) ili „penzioneri i članovi partija“ (2000-2014).
Otvaranjem Google oglasa na ovoj strani pomažete rad Penzina. Hvala vam unapred!
Umesto biračkih spiskova koristićemo konačne podatke poslednjeg dostupnog popisa stanovništva Republike Srbije iz 2011. godine. Prema tom popisu, u Srbiji (bez AP Kosova i Metohije), od 7.186.862 stanovnika, 5.923.734 (82,4%) jesu punoletni građani – oni sa pravom glasa.
Građana od 18 do 65 godina („radno sposobnih“), ima 4.673.418 (78,9%), dok je 1.250.316 građana starijih od 65 godina (21,1%). To znači da je svaki peti glas u državi Srbiji glas „penzionera“ (mada ne primaju svi stariji sugrađani penzije). To znači da na svakim izborima „penzioneri“ imaju četiri puta slabiju moć od „mlađih“, „radno sposobnih“, punoletnih građana.
Napomena: Ima penzionera i od 45, 50, 60 godina, ali jasno je da se misli na starije građane u ovoj legendi. Takođe, valja se podsetiti da su oni koji danas imaju 60 godina, imali 35 za vreme protesta 9. marta 1991, ili 45 godina u vreme promena 2000. godine.
Dalje, pozivajući se na podatke stranaka, Večernje novosti su u maju 2013. godine objavile da u Srbiji 1,2 miliona građana ima člansku kartu neke partije – 20,3% svih punoletnih građana (kada bi svi imali samo po jednu, što u praksi mahom nije slučaj), ili, 25,7% građana od 18 do 64 godine (kada bismo, pogrešno, pretpostavili da su samo oni učlanjeni u partije).
Sledi da: 21,1% „penzionera“ i 25,7% članova partija (u najnepovoljnijem hipotetičkom slučaju za ovu računicu) zajedno čine 46,8% biračkog tela, a da „mladi“, „radno sposobni“, punoletni građani imaju 53,2% (zapravo oko 55 ili čak 60%) – što je u svakoj demokratiji na svetu, pa i u državi Srbiji, dovoljno za apsolutnu većinu u odlučivanju. Nije drugačiji odnos snaga bio ni prema ranijim popisima.
Sudbinu Srbije, od „Miloševića“ do danas, tj. od obnove pune demokratije u državnim i lokalnim strukturama 1990. godine, mogu da kroje sami, bez ičije pomoći, „mladi“, „radno sposobni“, punoletni građani koji nisu članovi partija. Zato, sledeći put kada to ponovo ne urade, neka se obrate samo sebi samima. Naivne legende „mladim“, „radno sposobnim“, punoletnim građanima jednostavno – ne priliče.
Tema za razmišljanje: Kako će Srbija izgledati za 30 godina kada joj, prema pretpostavci iz gorepomenute legende, sudbinu budu krojili današnji „mladi“, „radno sposobni“, punoletni građani koji nisu članovi partija niti korisnici PIO fonda, a koji su već danas neosnovano i bespredmetno zajedljivi, dosadni, zaludni, skloni lupetanjima na prvu loptu i legendama?
