Aleksandra Batler je pesnikinja. Kao dete starih roditelja, bila je u svojim 20-im kada su oni umrli. Za Njujork Tajms, napisala je tekst o važnosti suočavanja sa smrću i pripremanja za nju, o potrebi da se sruše štetni tabui i shvati važnost palijativnog zbrinjavanja.
Otvaranjem Google oglasa na ovoj strani pomažete rad Penzina. Hvala vam unapred!
Fotografija iz teksta: Crveni lotos – budistički simbol ljubavi i saosećanja
Sa deset godina sam znala da moji roditelji ne žele da budu oživljeni niti prikačeni na mašine u slučaju ozbiljne bolesti. Rekli su mi da se ne plaše smrti, već da budu održavani u životu po svaku cenu. Znala sam da će odbiti lekarske intervencije ako budu smatrali da one nemaju svrhe osim odvajanja umirućih od njihove smrti. Zazirali su od lekara za koje su govorili da su obučeni u zdravstvenoj kulturi koja je izgubila dodir sa onim što bi trebalo da bude u centru njene pažnje: okončanje patnje.
Moj otac, Robert N. Batler, bio je lekar, psihijatar i dobitnik Pulicerove nagrade kao autor koji je bio pionir u oblasti pitanja starenja. Moja majka, Mirna Luis, imala je doktorat u oblasti socijlanog rada. Specijalizovala se za probleme starijih žena. Sarađivali su na pisanju zajedničkih knjiga o starenju, mentalnom zdravlju, seksualnosti i javnoj politici.
Moji roditelji su u svom životu primenjivali ono što su naučili na terenu. Naporno su radili kako bi sačuvali što više novca za penzionerske dane i starost, tako da moje polusestre i ja nikada ne budemo finansijski odgovorne za njih. Rekli su nam gde možemo da nađemo kopije njihovih testamenata i uputstva za slučaj bolesti, objašnjavajući da ova dokumenta čine njihove želje jasnim i da mi nećemo morati da nosimo kompletan teret donošenja odluka vezanih za kraj života za njih.
Mrzela sam ove razgovore kad sam bila tinejdžerka. Verovatno sam im govorila da prestanu da me muče i da prestanu da budu tako morbidni. Tešili su me u vezi sa scenarijima o kojima ja nisam htela ni da razmišljam. Nisam mogla da znam kako ću biti zahvalna sada.
Moji roditelji su bili pripremljeni, ali to nije isto što i biti spreman. Malo ljudi je ikad spremno da se suoči sa krajem života, a često ne proživimo poslednje dane života onako kako smo zamišljali.
Ja sam dete starih roditelja: moj otac je imao 53, moja majka 42 kada sam se rodila. U vreme kada sam bila u svojim ranim 20-im, oni su bili u kasnim 60-im i ranim 70-im.
Počela sam da se plašim da ćemo morati da mog oca čupamo iz njegovog posla dok on bude vrištao i bacakao se. Znala sam da će raditi do poslednjeg trenutka zato što je posao bio njegova strast. Užasavala sam se dana kada će fizički ili mentalno biti sprečen da radi ono što voli.
Moja mama je počela da govori o svom strahu da će ga izgubiti i o činjenici da će morati da se suoči sa svojom starošću bez njega pored sebe. Ovo je bilo 2003. godine, leta kada je moja majka počela da udara u zidove.
Bila je ljuta na sebe zbog svoje iznenadne nespretnosti. Onda je jednog dana izgubila 400 dolara koje je par trenutaka ranije podigla iz banke. Na putu kući, samo što je nije pregazio auto. Vozač je bio toliko besan da je izašao iz kola da viče na nju. Kod kuće, u našoj dnevnoj sobi, glasovi dece sa obližnjeg igrališta dopirali su kroz prozor, a moja majka je sedela zureći u zid. Izgledala je uznemireno, ali je rekla da je samo umorna.
Sledećeg jutra mi je telefonirala plačući iz ordinacije svog lekara. Dobila je dijagnozu raka mozga u terminalnoj fazi i rečeno joj je da možda ima samo tri meseca života.
Moji roditelji su pretpostavljali da će moj otac umreti prvi i pripremili se za udovištvo moje majke. Sada nijedno od njih dvoje nije bilo u stanju da shvati ili prihvati njenu dijagnozu. Koristili su bejzbol metaforu koju je smislila moja majka. Mogla je da trči od baze do baze, mislila je, sve dok nauka ne uhvati korak sa njenom bolešću.
Oba moja roditelja znala su iz svoje kliničke prakse do kakvog mučnog gubitka sopstva može da dovede bolest. Pa ipak, pravo ludilo toga jeste nešto što se nikada ne može shvatiti dok se ne desi vama. Moja majka nije bila u stanju da uradi ijednu stvar do koje joj je zaista bilo stalo sem da preživi. Provela je poslednje mesece svog života pokušavajući, ne toliko da živi, koliko da se vrati sebi kako bi mogla da prihvati sopstvenu smrt. A onda je nestala.
Moj otac kao da je dobio deset godina skoro preko noći. On je to znao. Govorio je o tome šta je radio svakog dana kako bi ostao u formi i kako bi bio uključen u život uprkos svom bolu. Sledio je savet koji bi on dao svojim pacijentima. Vodio je računa da vežba. Vodio je računa da jede. Prisiljavao je sebe da viđa prijatelje čak i kada nije bio raspoložen za to. Govorio je o činjenici da stariji muškarci koji izgube svog partnera imaju visoku stopu smrtnosti u prvoj godini nakon toga.
Grčevito se držao posla tokom bolesti moje majke, nesposoban da se u potpunosti suoči sa njenom tugom i svojom sopstvenom. Sada se njegov fokus prebacio na njegove ćerke i njegovu porodicu. Promenio se nabolje nakon što ju je izgubio. Sve njegove veze su se produbile.
U izvesnoj meri, oba moja roditelja su proživela scenario koji su zamišljali da će proživeti onaj drugi. Bez obzira na to, njihova priprema je bila vredna truda.
Pet godina nakon smrti moje majke, moj otac je umro od leukemije. Pretrpeo je nešto što se zove blastna kriza, tokom koje telo napada svoje zdrave ćelije, prouzrokujući užasnu bol. Ali njegov lekar je pratio plan koji su zajedno napravili i moj otac je umro mirno, bez posebnih intervencija. Bio je spokojan i bio je okružen svojom porodicom.
Imam prijateljicu koju proganja način na koji su umrli njeni roditelji. Njena porodica nije znala kako da razgovara ili da napravi plan za smrt. Mislili su da bi bilo kakvo planiranje bilo morbidno. Nisu bili upoznati sa palijativnim zbrinjavanjem i povezivali su ga sa napuštanjem nade.
Ali palijativno zbrinjavanje, jednostavno rečeno, jeste tretman fizičkog i emotivnog bola koja dolazi sa bolešću. To je sistem nege koji podržava i pacijenta i porodicu. I, u nekim slučajevima, može da produži život.
U maloj meri u kojoj imamo bilo kakav izbor u ovom nesigurnom životu, mudro je suočiti se sa sopstvenom smrću. U svetu u kome toliko mnogo drugih ljudskih bića živi pod pretnjom terora i razaranja, ako ste dovoljno srećni da možete da zamislite da ćete imati ikakvu kontrolu nad tim kako ćete umreti, to je privilegija koja ne treba da propadne.
Naše smrti su poslednja poruka koju ostavljamo onima koje volimo. Način na koji su moji roditelji umrli – spokojni – bio je način na koji su oni brinuli o meni nakon svog odlaska. Nisam bila spremna da ih izgubim o svojim 20-im, ali oni su bili pripremljeni i tako sam ja bila zaštićena.
Njihova zaostavština meni nije bila poklon. Bolest koja ih je odnela bila je ishod koje bi naše nekadašnje sopstvo ocenilo kao katastrofalan, najgori mogući scenario.
Pa ipak, za mene ovi najgori mogući scenariji, uprkos bolnim sećanjima, umanjeni su zahvaljujući mnogo široj priči: kako su moji roditelji živeli, kako su umrli i kako su dostojanstveno činili i jedno i drugo.
Aleksandra Batler je pesnikinja iz Njujorka, SAD. Objavila je zbirku pesama: „Circling the Same“, kao i „Walking the Night Road“ knjigu sećanja na vreme kada je u 20-im godinama izgubila oba roditelja
Izvor: New York Times