Priča sa II konkursa za najbolji putopis starijih osoba „Draganova nagrada“, kategorija „Najbolja ženska putopisna priča“.
Otvaranjem Google oglasa na ovoj strani pomažete rad Penzina. Hvala vam unapred!
Fotografija: Zoran Velojić, Kuća iz 1938, Čukojevac
Okrilje njeno prihvatilo nas je s ljubavlju, tu sam ugledala sve svoje voljene i bliske, a ona je nenametljivo brinula o svima nama jednako – i u lepim i u sumornim danima.
Zimi nas je pokrivala snežnom belinom, u proleće budila usnulo zelenilo bašte, a leti gostila mirisnim malinama pod senovitom kajsijom – bila nam je sigurno mesto nesputanosti i puna izazova za dečije maštarije.
Jedne jeseni – nenadano za mene – kuća je prodata i morali smo da je napustimo. Za moju porodicu bila je to velika promena, sve je nekako bilo užurbano, puno sete, ali i nade. Odlazili smo u nepoznat, novi životni metež koji nam je dat – u novu neminovnost življenja. Poslednja sam pošla prema kapiji, ostavljajući za sobom sve one male dragocenosti detinjstva, ne znajući da je to milje već bilo u mojoj nutrini.
Jutrenje je… Iz daljine se čuju zvona Svetosavskog hrama, prijatno jutro. Muž me podseća da bi valjalo da krenemo na put. Obuzeo me je uobičajen osećaj putnika namernika, uvek ista radoznalost susretanja. Ovo putovanje bilo je posebno za mene – poželela sam da, posle više godina, posetim rodnu kuću.
Kada smo stigli pred nju, prvo sam čula žubor potoka koji je prolazio ivicom bašte i ugledala bokor ljiljana koje je moja majka odavno posadila. Bašta – zarasla u divlje rastinje, kapija zakatančena, nigde nikog. Duboko usnula u svežini zelenila, bila je sama, čekajući da je probude neki drugi dobri ljudi.
Bojana Frank, 67 godina
korektor, Beograd
Spisak objavljenih priča i pesama sa II konkursa za najbolji putopis starijih „Draganova nagrada“ pronaći ćete u članku: Radovi sa II konkursa za najbolji putopis starijih „Draganova nagrada“