Širom sveta, nešto manje od 300 „zamrznutih“ pokojnika čeka da se vrati u život.
Od pionira 60-ih godina koji su bili milijarderi, do skromnijih građana današnjice, svi oni su delili istu nadu: da će nauka jednog dana (za 50 ili 1.000 godina) omogućiti da se poništi njihova smrt koja se posmatra kao izlečiva „bolest“.
Krioničari, kako ih zovu, platili su od 12.000 do 200.000 američkih dolara kako bi dobili „šansu da izbegnu smrt„, obraćajući se jednoj od tri specijalizovane ustanove koliko ih trenutno ima.
Otvaranjem Google oglasa na ovoj strani pomažete rad Penzina. Hvala vam unapred!
Oko 1.500 ljudi rezervisalo je pravo da im se priključe nakon smrti. U tom svetu, rečnik oslikava njihov optimizam: kada neko od njih umre, on je deanimiran, kada ga polože u tečan azot na -196°C, on je sačuvan.
San o povratku koji deli sve veći broj Amerikanaca, ali i izvestan broj Rusa i stanovnika Evropske unije, pokrenuo je delo Roberta Etingera „The Prospect of Immortality“ (Mogućnost besmrtnosti), koje se smatra biblijom krionike, a koje je objavljeno 1962. godine. U to vreme, nova grana nauke kriobiologija napravila je svoje prve korake zamrzavanjem srca žabe.
Ti naučnici – koji su kasnije uspeli da zamrznu i spermu, pa čak i bubreg zeca, nisu odmah su osudili krioničare koji su istrčavali sa predlozima da se zamrzavaju i ljudi bez ikakve ideje kako da ih vrate u život. I dan-danas, članovi Međunarodnog kriobiološkog društva rizikuju da budu isključeni u slučaju da dođu u ikakvu vezu sa krioničarima.
Kamen temeljac krionike postavljen je 1967. godine „očuvanjem“ dobrovoljca Džejmsa Bedforda, profesora psihologije. Nakon četiri promene adrese, trenutno se odmara u objektu preduzeća Alcor, u Arizoni SAD.
Od tada, 270 osoba krenulo je istim putem, a treba spomenuti i stotinak kućnih ljubimaca koji prate svoje vlasnike na tom putu kroz vreme. Ali još uvek nije pokušana nijedna reanimacija.
Zamrzavanje umrlih – posao budućnosti (2)
Zamrzavanje umrlih – posao budućnosti (3)