Odlomak iz putopisa „Uzbrdo brza“ Bebe Kuka – Pismo iz Patagonije

El Kalafate (El Calafate), Patagonija

Draga Saškice,Stigla sam u El Kalafate pre četiri dana, ali veruj mi da zbog svega viđenog i proživljenog imam osećaj da sam ovde nedeljama. O Patagoniji (i čileanskom i argentinskom delu) gledala sam nekoliko dokumentaraca, čitala reportaže u National Geografic-u i gledala razne fotografije na internetu no, uživo je mnogo živopisnija, prostranija, nesputanija i iskonski čistija nego što možeš i da zamisliš. Njenom imenu je kumovao Magelan koji ju je sredinom 16. veka, kad je hodio ovom zemljom, opisao kao patagon tj. zemlju džinovskih ljudi. Novija istraživanja kažu da je u pitanju bio Teuelče (Tehuelches) pleme/narod čiji su ljudi u to vreme bili viši od došljaka.A sad zatvori oči, udahni svež, beogradski januarski vazduh i zamisli veličinu treće najveće rezerve sveže vode na svetu, zamisli formaciju od 250 km kvadratnih leda koji se preko Argentine i Čilea probija do Pacifika, zamisli jedan od retkih glečera koji svake godine raste uprkos globalnom zagrevanju, zamisli da iznad vode izranja soliter od 75 m leda koji pod vodom uranja još 170m, zamisli eksplozije i ledene talase koji nastaju kada se na svakih desetak minuta odvali po koja tona leda sa glečera i padne u Lago Argentino (jezero), zamisli milenijumsku postojanost, mir i snagu prirode – e, to je Perito Moreno.

A sad zamisli još i ženu koja u brodiću na par desetina metara sa strahopoštovanjem posmatra plavičastu boju viševekovnog leda, krampone na njenim cokulama i nju koja se oko pet sati pentra po tom istom ledenom glečeru, zamisli njen oprez, uzbuđenje i lupanje srca dok prelazi preko ledenih prevoja i gleda u procepe i ambise između njih, njeno ushićenje kada posmatra lomljenje delova glečera i sluša krešendo prirode, kako gleda u desetine kilometara leda ispred sebe i pokušava da pojmi snagu i neustrašivost prirode, zamisli je kako sa desetak drugih turista na tom istom glečeru pije viski u koji je vodič stavio 150 godina star led koji je par minuta pre toga krampom ’iskopao’ sa glečera – e, to sam ti ja. 

A sad uključi prirodnjački kanal na nekom imaginarnom televizoru i videćeš me kako dva dana na kobili koja se zove Diva jašem sa gaučosima po patagonijskoj preriji, izdaleka posmatram Perito Moreno, sat vremena se polako i oprezno približavam krdu divljih konja koji su pri prvom pogledu na grupu konjanika automatski napravili odbrambenu kružnu formaciju u čijem centru se nalazilo sedmoro male ždrebadi, kako satima jašem pampama, beskrajnim zelenim poljima, udišem vazduh koji nikad nije osetio nijedno industrijsko isparenje niti dim iz motorizovanog vozila, kako iz ruke pijem vodu iz Rio Riko (Rio Rico – bogata reka), dok malo kasnije uz logorsku vatru učestvujem u pripremanju govedine na žaru, kako uz večeru, uz mnogo smeha i raznih priča, polako uživam u malbeku i poslednje što pre spavanja u vreći vidim iznad sebe jeste vedro nebo prepuno zvezda. Verovatno je režiser spota Black Velvet Alane Majls imao mene za inspiraciju, samo što tad toga nije ni bio svestan. 

Veče po povratku sa jahanja sa dve Finkinje i jednim Italijanom, ljudima odselim u mom hotelu, uz jako dobru rečnu ribu na žaru i savršeno belo vino iz Mendoza regiona proslavila sam naš Božić. Njihov prvi srpski pravoslavni Božić u životu, a moj prvi proslavljen u gotovo netaknutoj prirodi Patagonije. Vraćajući se u ’America del Sur hostel’ pomislila sam na mamu i tatu i na to kako bi, znajući gde sam sve bila i kud sve planiram da idem, moj tata sigurno sa osmehom pustio pesmu ’Skitnica’ od nekad popularne Jasne Zlokić. I ne bi mnogo pogrešio u opisu svoje Beke.

Ljubim te mnogo, a ti ljubi svog taticu

Pročitajte i druge odlomke iz putopisa „Uzbrdo brza“ objavljene na Penzinu