Nejednakost Srbiju svrstava među prve u Evropi

Milorad Vesić, novinar Al Jazeere piše o rastućoj nejednakosti. U našoj zemlji dolazi do sve većeg raslojavanja – i socijalnog i ekonomskog. Srbija je zato sada među prve tri zemlje Evrope po nejednakosti.

  • Pola miliona građana Srbije ne može da zadovolji osnovne životne potrebe.
  • Više od 200.000 ljudi starijih od 65 godina ne prima penziju.
  • Dvoje od pet stanovnika Srbije, starih između 15 i 64 godine, nema posao.
  • Petina najbogatijih zarađuje 20 puta više od petine najsiromašnijih.
  • Svaki četvrti je u riziku od siromaštva.

Ovo su samo neki od pokazatelja socijalne nejednakosti u Srbiji. Kako piše Milorad Vesić, u ovoj disciplini Srbija zauzima jedno od prva tri mesta u Evropi.

Država uzima jednako svima – nejednakost raste

Mihail Arandarenko, profesor Ekonomskog fakulteta u Beogradu smatra da je poslednji pokušaj da se smanji nejednakost bio pre nekoliko godina. Tada su, tokom fiskalne konsolidacije, smanjivane najveće penzije i plate u javnom sektoru.

Ovogodišnji primeri kada je svim penzionerima tokom pandemije uplaćena ista jednokratna pomoć, uključujući i one sa najvišim primanjima ili kada su svi punoletni građani, bez obzira na materijalni status, dobili po 100 evra iz budžeta, ukazuju da se stvari vraćaju na staro.

Kako daje, država najčešće tako i uzima – jednako. Paradoks je što ta jednakost u davanju i uzimanju povećava nejednakost. Kao jedan od primera, ekonomisti navode porez na zarade, koji je isti za sve (10 odsto), bez obzira na visinu primanja.

“Druge moderne zemlje imaju progresivno oporezivanje, pa stope poreza rastu tako da srazmerno više opterete građane sa višim dohotkom”, kaže za Al Jazeeru profesor Arandarenko.

“Drugi problem je veliko učešće posrednih poreza, odnosno učešće akciza i PDV-a u prihodima budžeta. Ono u Srbiji iznosi više od 50 odsto, dok je taj prosek za Evropsku uniju negde oko trećine. Problem sa ovim porezima je u tome što su regresivni, odnosno što srazmerno više opterećuju siromašne. Siromašni troše veći deo svog dohotka (često i više od 100 odsto kroz zaduživanje) u odnosu na bogatije građane koji deo nepotrošene zarade mogu da ostave na štednju, pa da kroz kamatu ostvare dodatni prihod”, objašnjava Arandarenko.

Redovne penzije finansiraju i oni koji ih nikad neće imati

Takvi porezi u određenoj meri pojačavaju i nejednakost među najstarijim stanovništvom.

“U Srbiji se deo novca koji nedostaje penzionom fondu, dotira iz budžeta, koji se najvećim delom puni iz posrednih poreza, poput akciza i PDV-a. To znači da redovne penzije indirektno finansiraju i oni koji nikad neće imati penziju. Na primer, poljoprivrednik koji ima 70 godina i nema penziju, mora da kupi gorivo za traktor da bi mogao da ode na njivu.Kad plati akcizu time praktično dotira penzionera koji već ima penziju koja mu je dovoljna za život.”

Raslojavanje je započelo devedesetih godina prošlog veka, tokom ratova i sankcija, kada je većina osiromašila, a manji deo stekao bogatstvo, a nastavilo se početkom prošle decenije, kada je zapravo počela tranzicija privrede u Srbiji.

Arandarenko podseća da je sadašnji poreski sistem Srbije kreiran početkom XXI veka pod izrazitim uticajem tada dominantne neoliberalne ideologije.

“U poresku reformu ušlo se sa logikom da osiromašena Srbija, sa razorenim administrativnim kapacitetima, treba da se osloni na jednostavne poreze koje je lako prikupiti i koji imaju najširu moguću poresku osnovu.” Vreme je, smatra, da se preispita taj model.

Nema socijalnih penzija
Neadekvatna socijalna pomoć

Prof. Gordana Matković, programska direktorka Centra za socijalne politike, ukazuje na činjenicu da Srbija nema neke važne socijalne instrumente poput mnogih zemalja Evropske unije.

“Na primer, nema socijalnih penzija, tih posebnih davanja za starije koji su ostali bez penzije, pa i to doprinosi nejednakosti.”

Dodatni problem je i dostupnost socijalne pomoći najugroženijim kategorijama stanovništva, ali i visina te pomoći u odnosu na prosečnu i minimalnu platu. Naime, socijalna pomoć je oko 8.500 dinara (oko 70 evra), minimalna zarada oko 30.000 dinara (250 evra), a prosečna (u junu ove godine) 59.740 dinara (oko 507 evra).

“Ti iznosi socijalne pomoći su niski i sasvim sigurno ima razloga za povećanje tih davanja najsiromašnijima. Međutim, tu su problem i niska prosečna i minimalna zarada. Teško je davati značajnije veću socijalnu pomoć, ako se onda gotovo ne vidi razlika između onih koji je primaju i onih koji rade za minimalac.”

“Mnogi građani, naročito oni najstariji, ne mogu da dobiju socijalnu pomoć, jer imaju neku imovinu veću od minimalne. Na primer, imaju neku zemlju, koju više ne mogu da obrađuju, ali ni da rentiraju. Zbog toga ne mogu da ostvare pravo na pomoć”, objašnjava Matković za Al Jazeeru.

Kaže da je moguće olabaviti te imovinske uslove, ali i povećati iznose socijalne pomoći u odnosu na ono što je potrebno da ljudi zadovolje neke elementarne potrebe.

Teritorijalna nejednakost

Nejednakost je i teritorijalna. Svega dvadesetak od 170 opština i gradova u Srbiji ima prosečnu zaradu veću od republičkog proseka. Među njima je čak 12 beogradskih opština i Novi Sad. Više od dve trećine opština i gradova ima stopu siromaštva veću od prosečne.

“Verovatnoća da će stanovnik ruralnog područja biti u grupama sa slabijom zaradom, na primer u donjih 20 ili 40 odsto, više je nego dvostruko veća u odnosu na stanovnike urbanih područja. Premda nama to izgleda ‘normalno’, primetno je da u EU takve razlike ili ne postoje uopšte, ili su značajno manje”, isitče prof. Arandarenko.

Deo objašnjenja krije se u činjenici da se većina ljudi koji žive u selu bavi poljoprivredom, ali nisu formalno zaposleni, nemaju redovne ni visoke novčane prihode.

“Mnogi ljudi rade samo sezonske poslove ili rade na svom imanju koje može da bude veoma malo i da im omogućava tek da prežive. Takvi ljudi se nazivaju pomažući članovi domaćinstva i oni se računaju kao zaposleni. Njih je oko pet odsto od ukupne zaposlenosti, dok ih je u zemljama EU deset puta manje”, objašnjava Arandarenko.

Mnogi od njih, kada ostare i više ne mogu da rade, nemaju gotovo nikakve prihode. Međutim, pošto poseduju zemlju (koju ne mogu da obrađuju više), nemaju ni pravo na socijalnu pomoć.

I ukupna zaposlenost u Srbiji još uvek relativno niska, naročito u poređenju sa prosekom EU. V: Petina mladih zarađuje manje od minimalca

Moguća rešenja za smanjenje nejednakosti

“Jedno rešenje je pospešiti rast zaposlenosti”, kaže prof. Arandarenko.

“To može da bude povezano sa drugim rešenjem – promenom strukture poreza i doprinosa na način da se olakša formalno zapošljavanje ljudima sa nižim prihodima i kvalifikacijama. Recimo, jedan od predloga je i uvođenje poreskih oslobođenja za izdržavane članove domaćinstva. To je tekovina XX veka. Da se deo zarade oslobađa poreza ukoliko zaposleni ima i članove porodice koje izdržava.”

Kao treći aspekt gde su moguće promene navodi kompleks socijalnih naknada.

“U Srbiji su čak nedavno smanjene i naknade za nezaposlene. Socijalna pomoć se određuje samo prema troškovima života. To znači da realno ta pomoć u odnosu na plate ili penzije pada”, upozorava.

I profesorka Matković smatra da ima prostora da se drugačije definišu uslovi za primanje socijalne pomoći i dečjeg dodatka, kako bi se smanjila nejednakost.

Mnogi ekonomisti smatraju da je na duži rok potrebno ojačati vladavinu prava i borbu protiv korupcije. Takođe, potrebno je povećati ulaganja u zdravstvo i obrazovanje. Bez toga, piše Milorad Vesić, nema ozbiljnog ekonomskog razvoja, a samim tim ni značajnijeg napretka u smanjenju nejednakosti.

Izvor: Al Jazeera Balkans
Fotografija: Mika sa Unsplash