Miroslava (Kragujevac): Njujork za jednu osobu

Priča sa V konkursa za najbolji putopis starijih osoba “Draganova nagrada” u kategoriji “Najbolja priča o putovanju u inostranstvo”. Priča je, kao jedan od posebno pohvaljenih radova, objavljena u knjizi “Putujući spomenar” koju je izdalo UG “Snaga prijateljstva – Amity”.

Putovala sam jako mnogo celog života, ali nikad sama, pa još na drugu stranu sveta. Išla sam uvek poslovno, kao prevodilac, gde je neko drugi o svemu brinuo, a moje je bilo samo da prevodim što bolje. Privatno sam putovala kao turista, u društvu, preko neke agencije gde je opet vodič o svemu vodio računa.

Bila sam dvaput u Americi, ali sad prvi put idem u Njujork, sama, po zadatku, da predstavljam populaciju starijih na skupu Otvorene grupe za starenje pri Ujedinjenim nacijama. Imam 73 godine, poznajem problematiku i govorim engleski, te me Crveni krst Srbije na poziv organizacije Hel Age International sa kojom sarađuje po ovom pitanju upućuje da govorim na temu “Diskriminacija i nasilje prema starijima”.

Ponosna sam što sam jedna od tri žene sa planete izabrana za ovu misiju, shvatam koliko je Crveni krst Srbije cenjen u svetu, ali moj strah je toliki da ne mislim ni na govor ni da ću imati priliku da zagrizem “Veliku jabuku”. Umiruju me i ispraćaju ljudi iz Crvenog krsta rečima da ne brinem jer su mi obezbedili pomoć AIR SERBIA.

To se zove asistencija. To znači da sam na tle Amerike stupila u invalidskim kolicima! Za sve postoji prvi put. A i zašto da ne, u ovim godinama… Vrlo elegantan i efikasan način da prođete sve formalnosti na aerodromu “Kenedi”. Izlazim iz taksija ispred hotela i mislim: Kanjon Kolorado na Menhetnu!

***

U neposrednoj blizini zgrade Ujedinjenih nacija, stojim na pločniku glave skroz zabačene unazad u uzaludnom pokušaju da vidim nebo, kao da sam na dnu uskog, dubokog klanca kanjona. Okomite litice visokih zgradurina deluju zastrašujuće, a još pada kiša iz olovnog neba.

Ali ujutro je granulo sunce, fasade su bljesnule, jeste Menhetn poslovni centar ali nema gužve, poslovno obučeni ljudi i žene hodaju brzo na sledeći sastanak, u rukama obavezno telefon, kafa ili sendvič, možda laptop preko ramena. Ljudi ne stoje dokono, ne hvataju zjala ili gledaju izloge.

Ovde se radi. Iznenađuje me pored impozantnih poslovnih zgrada, sačuvane su i starinske, možda s početka 20. veka, i tu su smešteni zanati Berbernica, krojačke popravke, obućar. Onoliki čelik, staklo, beton se nekako ogledaju međusobno te se ta šljašteća scenografija nekako udvostručuje…

A onda parkirani bicikli na ivici trotoara, drvo uokvireno sa nešto zemlje gde lepo cveta lepi Jova… Zanimljivo, kontrastno, u svakom pogledu. Kad sam izbila na Ist River, iza zgrade UN, zaboravila sam gde sam. Ogroman prostor, suncem okupan, razni brodići, impozantni mostovi.

***

Taj dan je bio 4. juli, dan velikog nacionalnog slavlja, čuvenog vatrometa na koji su Amerikanci tako ponosni, a turisti dolaze iz svih krajeva zemlje, pa čak i iz Evrope. Celog dana je policija održavala red da se ljudi smeste na položajima odakle će, bezbedno, najbolje moći da prate najčuveniji vatromet koji se ispaljuje baš tu, sa reke, u to slobodno prostranstvo uz neviđen spektakl.

Bilo je to stvarno nešto veličanstveno, a koliko je koštalo…? No, igračke su uvek skupe, a Amerikanci su velika deca. Tog svečarskog dana me je moja domaćica povela da vidim znamenitosti do kojih je moglo peške da se dođe: Grand Central Station, stanica koja je divno arhitektonsko rešenje, prostrano, čisto, svetlih boja i sa prodavnicama, zvučnih imena, Rokfeler centar sa prelepom skulpturom, uvek bučan prometan Time Square, gde život uvek najjače pulsira i odakle idu gradske autobuske turističke ture sa otvorenim krovom.

Usred tog staklo-metal- plastika dekora smeštena je barokna crkva, kao preslikana iz, recimo, Beča, koja bi mogla da izgleda lepo, kad bi se posmatrala izolovano, ali je to nemoguće. Ulazila sam unutra, ima sve što treba, ali… nije to to.

Međutim, ono što stvarno vredi i što je pravi dragulj Njujorka, je Central park – oaza zelenila i mira usred vreve megalopolisa, gde ljudi provode dan u prirodi, na travi jedu, piju (tu su ručni frižideri), igraju se sa decom i kućnim ljubimcima. Puno vode, biljaka, cveća, veverica i raznih ptica, fizičke aktivnosti, vožnje kočijama, zabavljači…

***

Zaboravljaš da si usred Njujorka, iako ponekad iznad krošanja proviruje vrh nekog oblakodera. Njujorčani su vrlo srdačni, ljubazni, predusretljivi. Hotel zvučnog imena deluje skromno, ali praktično. Na recepciji dobijaš svaku pomoć ili informaciju, meni su čak pozvali hotelskog majstora da mi popravi naočare. U malom holu veliki balon sa hladnom vodom i limunom i stakleno zvono ispod kojeg su domaći kolači. Da se okrepite kad stignete.

Tu su tri vrste kafe, čaj, topla čokolada. Sve besplatno tokom celog dana. U suterenu teretana i kompjuterska soba. Sve što može da zatreba jednoj praktičnoj poslovnoj osobi. U sobi imate WI-FI, aparat za kafu, a u hodniku je ledomat. Pomenuh da se ovde radi, rad se ceni i plaća. Moja prva avantura u Njujorku se dešava upravo u ovom hotelu, čim sam stigla.

Moja domaćica, Džema iz Help Age International-a me je dočekala na recepciji i sele smo da porazgovaramo, nešto pojedemo i napravimo plan rada za sutra. Bila sam preumorna od dugog puta, plus jet lag ali je stres popuštao u udobnim foteljama. Prišla nam je nasmejana gospođa sa molbom da nas pita za utiske o hotelu i restoranu.

***

Zašto da ne? Ionako se upoznajemo i širimo vidike. Džema je Australijanka koja radi u Londonu i došla je ovde da me dočeka. Gospođa postavlja pitanja, kasetofon radi, njena drugarica ukucava nešto na laptopu i kad smo završile sa utiscima, dobismo široke osmehe uz zahvalnost jer je upravo kompletiran izveštaj o poznatim hotelima i restoranima. To je njen posao.

Uz rukovanje i pozdrav Džema i ja dobismo po 50 dolara za uložen doprinos njenom izveštaju. Ne znam da li smo se više smejale ili čudile!! Ovo je ličilo na one čuvene priče o neiscrpnim mogućnostima da se obogatiš brzo i lako u čudesnoj dalekoj Americi, kuda je toliko njih pošlo sledeći svoj san, film, bajka, sa jednim dolarom u džepu i td…

Svaki film je meni delovao kao bajka, ali pošto je ovo bio dokaz da čuda ne biraju mesta ni vreme da se pojave, odnosno, živ sam svedok, ja poslah svojoj deci intrigantnu poruku: “Ja zaradih prve pare u Americi!” Nisam pomislila na skrivenu kameru, suviše je ozbiljno mesto. Uz to, bilo mi je jasno da je ovo način rada u Americi (čudi me samo što nije iskočio neki poreznik iza palme).

Naravno da je ovaj boravak prilika da upoznam ljude iz celog sveta i čujem razne priče. Kao da sam bila u Japanu, gde ima mnogo stogodišnjaka i gde su česta ubistva i samoubistva dementnih parova. Ili u Izraelu, gde su domovi za stare prava oaza mira, zajedničke sreće i brige. Veliko je iskustvo nas starijih i lepo je kad imate kome da ga prenesete.

***

Evo još jednog mog iskustva iz Njujorka. Na Menhetnu teško da možete da šopingujete na naš način i sa našim finansijama. Ima nešto malo ekskluzivnih radnji, a još manje onih koje bi bile dostupne nama. Ali ono što mi se posebno dopalo je kad izlazite iz radnje i kažete doviđenja oni često uzvrate uz dodatak “Čuvajte se” ili “Uživajte u ovom danu”.

To mi je nekako lepo padalo na srce jer sam bila potpuno sama, uplašena od svega apsolutno, a stekla sam utisak da me je taj grad primio nekako srdačno, kao u zagrljaj, ništa mi se ružno nije desilo, iako nisam znala da aktiviram Viber, ni da puštam tuš u kupatilu, neka ruka je bila tu za mene.

Žao mi je što sam videla samo delić najzanimljivijeg grada na svetu. Znam ja i za Kip slobode, Metropoliten, brodvejske mjuzikle itd.

Ali čovek nikad ne može sve da vidi, obuhvati i doživi. Moja misija je bila uspešno obavljena, svi su mi čestitali, srećno sam se vratila, zar to nije jedno divno putovanje? A što se tiče pitanja: šta sam videla?

Za ovako veliki grad i kratko vreme to me podseća na onu priču ili vic kad slepi opisuju kako izgleda slon, pa onaj koji je uhvatio surlu kaže da slon izgleda kao zmija…

Tako je to sa putovanjima, a naročito je doživljaj drugačiji kad si sam. Ali, tako je i sa drugim iskustvima. Treba naći nešto što ostavlja utisak, makar bila i surla.

Miroslava Matić, 73 godine
Prof. engleskog jezika i prevodilac, Kragujevac
Fotografija: Njujork, Free-Photos za Pixabay


Šta je Draganova nagrada i zašto su ove priče i pesme, evo već petu godinu zaredom, sastavni deo Penzina: Draganova nagrada 2019.

Knjigu u PDF-u sa nagrađenim i pohvaljenim radovima sa konkursa Draganova nagrada 2019, u izdanju UG Snaga prijateljstva – Amity, možete naći ovde: “Putujući spomenar“.