Teško da je bilo ko mogao očekivati ozbiljnu raspravu o dva važna zakona u državi u kojoj radnih mesta nema, niti naznaka da će ih biti, a PIO fond je rastočen još „u stara dobra vremena“. Logika oba je prilično jednostavna – sestre, braćo, ljudi, budimo što jeftiniji!
Dok Skupština izglasava vladin predlog još uvek nije jasno da li će Zakon o radu sprečiti izrabljivanje radnika na benzinskim pumpama, u trafikama, ili uopšte, u bilo kojoj maloprodaji gde su od skora primorani da se bave „aktivnom prodajom“ (da ne želite možda i žvake?), ili je tu da spreči šenlučenje „partijskih kolega i familije“ iz javnog sektora u radnom vremenu od 7:30?
Otvaranjem Google oglasa na ovoj strani pomažete rad Penzina. Hvala vam unapred!
Nije jasno ni da li Zakon o radu treba da reši odnose u firmama sa jednim, pet, pedeset ili pet hiljada zaposlenih, ili možda treba da omogući dužu pauzu za ručak kako bi se radilo do ručka, pa od ručka do večere, što će reći – ceo dan.
Kažu i da će zakon otvoriti radna mesta. Zna li se da je u istoriji neki zakon to učinio? Osim onih o subvencijama? Ili je novi zakon neki vid subvencije poslodavcima: Keš da vam damo – nemamo, ali imamo neke lezileboviće taman za vas! Da ih uposlite da nam svima svane!
Zakon o PIO relativno je jasan, što ga ne čini manje zastrašujućim – ovo je samo jedna u nizu izmena u godinama pred nama koje produžavati starosnu granicu do 67, verovatno do 69, a možda i do 70, pa i do 75, koliko se već ponegde u svetu pominje da će možda biti 2060. godine.
Kako bilo, poslednja nada penzionera i radnika bila je da će poslanici odbiti da izglasaju ova dva zakona bez ozbiljnijih razgovora o drugim važnim stvarima bez kojih su ti zakoni besmisleni, ako ni zbog čega drugog, a ono zato jer će ovi zakoni pogoditi i njihove komšije, decu, unuke. Šalimo se za ovo poslednje. Nade ionako ima premalo da bi bila trošena na one koji ni nje, ni drugih stvari, nemaju.