Koje je vaše prvo sećanje? Da li je to nešto čega se zaista sećate ili je izmišljena, na neki način izmenjena predstava koju imate o svojoj najranijoj prošlosti?
Otvaranjem Google oglasa na ovoj strani pomažete rad Penzina. Hvala vam unapred!
Mogu da se setim doba kada sam bila beba. Sećam se da sam bila u ogromnoj lekarskoj ordinaciji. Prosledili su me medicinskoj sestri i potom stavili u hladnu metalnu vagu da me izmeri. Uvek sam bila svesna da je ovo sećanje neobično jer je iz tako ranog perioda mog života, ali sam mislila da ili imam stvarno dobro pamćenje, ili se možda i drugi ljudi mogu setiti vremena kada su bili tako mali.
Koji je najraniji događaj kog se sećate? Šta mislite, koliko vam je godina tada? Kako doživljavate tu uspomenu? Da li je živopisna ili neodređena? Pozitivna ili negativna? Da li preživljavate to sećanje onako kako se prvobitno dogodilo – kroz sopstvene oči, ili gledate sebe kako „glumite“ u sećanju?
U našem istraživanju, zamolili smo više od 6.000 ljudi svih dobi isto to – da nam kažu koje je njihovo prvo sećanje. Zanimalo nas je koliko su imali godina kada se taj događaj desio. Zamolili smo ih da ocene koliko je događaj koga se sećaju bio emotivan i živopisan i da nam opišu iz koje perspektive je sećanje „viđeno“.
LJudi su, u proseku, saoštavali da se njihova prva sećanja dešavaju tokom prve polovine treće godine života (3,24 godine, da budemo precizni). Ovo se poklapa sa drugim studijama koje su istraživale starost ranih sećanja.
Šta to onda znači kada je u pitanju moje sećanje na period kada sam bila beba? Možda imam stvarno dobro pamćenje i mogu da se setim tih prvih meseci života? Oko 40 odsto učesnika našeg istraživanja izjavilo je da se sećaja događaja u dobi od dve godine ili manje. Čak 14 odsto ljudi ima sećanja iz vremena kada su imali godinu ili i manje.
Međutim, psihološka istraživanja sugerišu da su sećanja na događaje iz doba pre treće godine života veoma neuobičajena – i zaista, veoma malo verovatna.
Poreklo sećanja
Naučnici koji su istraživali razvoj pamćenja navode da neurološki procesi koji su potrebni za formiranje autobiografskih sećanja nisu u potpunosti razvijeni sve do uzrasta od tri do četiri godine. Druga istraživanja su pokazala da su sećanja povezana sa razvojem jezika. Jezik omogućava deci da dele prošlost i razgovaraju o njoj sa drugima, omogućavajući da se sećanja organizuju u ličnu autobiografiju.
Pa kako onda ja mogu da se setim da sam bila beba? I zašto se 2.487 ljudi iz našeg istraživanja seća događaja koje su smestili u period kada su imali dve godine ili bili još mlađi?
Jedno od objašnjenja je da su ljudi jednostavno dali netačne procene svojih godina u sećanju. Na kraju krajeva, osim ako nisu prisutni potvrdni dokazi, nagađanja su sve čime raspolažemo kada je reč o datiranju sećanja iz celog našeg života, uključujući i najranija.
Ali ako bi netačno datiranje objasnilo prisustvo ovih sećanja, očekivali bismo da se radi o događajima sličnim onim sećanjima od treće godine. Ali to nije bio slučaj. Otkrili smo da su sećanja iz vrlo rane dobi u vezi sa događajima i predmetima iz najranijeg detinjstva (kolica, krevetac, učenje hodanja). Sa druge strane, starija sećanja su se ticala stvari tipičnih za detinjstvo (igračke, škola, praznici). Ovaj nalaz je značio da su ove dve grupe sećanja bile kvalitativno različite i isključio je pogrešno datiranje.
Ako nam istraživanja govore da su ova veoma rana sećanja malo verovatna, a mi smo isključili pogrešno datiranje, zašto ih ljudi, uključujući i mene, imaju?
Čista fikcija?
Zaključili smo da su ova sećanja verovatno izmišljena – odnosno da se u stvari nikada nisu ni dogodila. Možda, umesto da se prisećamo nekog doživljenog događaja, mi se stvaramo slike u sećanju izvedene iz fotografija, kućnih filmova, porodičnih priča ili događaja i aktivnosti koja su specifična za detinjstvo. Predlažemo da se ove činjenice povezuju sa nekim fragmentarnim vizuelnim slikama i kombinuju zajedno da bi formirale osnovu ovih fiktivnih ranih sećanja. Vremenom, ova kombinacija slika i činjenica počinje da se doživljava kao sećanje.
Iako je 40 odsto učesnika našeg istraživanja imalo ova izmišljena sećanja, ona ne iznenađuju. Savremene teorije pamćenja ističu konstruktivnu prirodu pamćenja. Sećanja nisu „zapisi“ događaja, već pre psihološke predstave o sebi u prošlosti.
Drugim rečima, sva naša sećanja sadrže izvestan stepen fikcije. Ovo je znak zdravog sistema pamćenja na delu. Ali možda, iz još nepoznatih razloga, imamo psihološku potrebu da fikcionalizujemo* sećanja iz doba života kog ne možemo da se setimo. Za sada, ove „priče“ ostaju misterija.
Autori:
Lusi Džastis (Lucy V Justice), predavačica psihologije na Univerzitetu Notingem Trent
Martin Konvej (Martin Conway), prof. kognitivne psihologije, Siti, Univerzitet u Londonu
Šazija Ahtar (Shazia Akhtar), postdoktorski istraživač, Univerzitet u Bredfordu
Tekst je objavljen 2018. godine na portalu The Conversation
Link ka orginalnom tekstu: „What is your first memory – and did it ever really happen?“, The Conversation
Istraživanje: Fictional First Memories
Prevod: Penzin.rs
Fotografija: Social History Archive sa Unsplash
Napomena Penzina:
* Fikcionalizovati, fikcionalizirati – dodavati elemente izmišljene u stvarnu priču, pripovedati izmišljenu/izmaštanu priču na osnovu stvarnih događaja.