Početna Magazin Godine Ekonomija Godišnji odmor za radnike ili privredu, za odmor ili potrošnju, potreba ili luksuz

Godišnji odmor za radnike ili privredu, za odmor ili potrošnju, potreba ili luksuz

Godišnji odmor za radnike ili privredu, za odmor ili potrošnju, potreba ili luksuz

Godišnji odmor u socijalno pravednijim društvima primarno je povezan sa značajem slobodnog vremena za zdravlje i kvalitet života radnika. Danas se o njemu priča samo kao o generatoru ekonomskog rasta. O tome piše Anica Stojanović za portal Mašina u tekstu Noge u lavoru: godišnji odmor i neoliberalna država. Penzin prenosi samo delove teksta…

Uz stalni rast nezaposlenosti i smanjivanje radničkih prava, sve manji broj ljudi sebi može da priušti odmor i putovanja. Sam pojam slobodnog vremena je transformisan paralelno sa promenom načina proizvodnje, te tako postaje još jedan dodatak kapitalističkoj potrošnji. Samim tim je i promocija turizma kao generatora ekonomskog rasta u srži neoliberalne paradigme.

Pitanje plaćenih godišnjih odmora iskrsava nešto pred Drugi svetski rat:

  • 1936. Međunarodna organizacija rada donosi Konvenciju o plaćenom godišnjem odmoru, kojom se preporučuje najmanje šest dana plaćenog odmora godišnje
  • U godinama koje slede, te preporuke postaju pravo svih građana, ali „odmor za sve“ nije obezbeđen samo propisima, već osiguravanjem mogućnosti putovanja
  • Plaćeni dvonedeljni godišnji odmor u Jugoslaviji je uveden 1946. godine
  • 1958. radnicima je garantovao 12‒30 dana odmora
  • 1965. najmanje 14 dana godišnjeg
  • 1973. godišnji je ograničen na 18 do 30 dana, kada je postao i ustavom osigurano pravo.

Ali, da bi odmor i putovanja postali delom života svih, morali su se razvijati kroz socijalizaciju turizma unutar samoupravnog sistema, gde je on postao integralni deo proizvodnje, njena dopuna u cilju poboljšanja položaja radnika, ali i same efikasnosti proizvodnje, napominje Anica Stojanović i dodaje:

Godišnje odmore smo odavno prestali da posmatramo kao zasluženi predah. Ako ih uopšte imamo, u najboljem slučaju predstavljaju kratkotrajan beg iz beznađa nemaštine ili vreme koje ćemo posvetiti drugom poslu radi uštede ili dodatne zarade. Ako je tokom socijalističke države pitanje odmora bilo integrisano u društvenu ekonomiju i predstavljalo pre svega rekreativnu dopunu reprodukciji socijalističkog radnika, danas je daleko od toga: turizam i odmori preobrazili su se uporedo s tranformacijom ekonomskog i političkog uređenja.

Tako je i ova sfera u potpunosti komercijalizovana i komodifikovana te se održava (i razvija) u onoj meri u kojoj je nekome profitabilna. U tom smislu su i naši odmori i slobodno vreme postali samo jedan dodatak potrošnji u kojoj svakodnevno učestvujemo.

Nikoga više nije briga za to da li ćemo otići na odmor kako bismo se odmorili, kulturno ili rekreativno osvežili i napredovali, već je to prepušteno ličnoj odluci, a pre svega materijalnim mogućnostima. Ukoliko odemo na odmor – super, potrošićemo novac, kako pansionski tako i vanpansionski. Ukoliko ne odemo na odmor – super, novac ćemo svejedno potrošiti.

U nastavku teksta, o čuvenom pozivu premijera Vučića 2015. godine da se letuje u Srbiji, kao i vaučerima od 5.000 dinara, u ovom širem kontekstu, čitajte na portalu Mašina.

%d bloggers like this: