Eli Vizel, nobelovac: Priča o pamćenju, svedocima i prorocima

Eli Vizel, nobelovac: Priča o pamćenju, svedocima i prorocima
Eli Vizel, pisac i dobitnik Nobelove nagrade za mir, preživeo je logore Aušvic i Buhenvald

2. jula 2016. godine preminuo je Eli Vizel (88), američki pisac i dobitnik Nobelove nagrade za mir. Kao rumunski Jevrejin preživeo je logore Aušvic, Buna i Buhenvald, a o tom iskustvu koje je preživljavao sa ocem pričao je u jednom intervjuu koji Penzin prevodi u celosti.

Sećam se, maj 1944: Imao sam 15 i po godina, i bio sam bačen u ukleti univerzum gde se priča ljudske avanture njihala negde između horora i prokletstva. Sećam se, sećam se zato što sam tamo bio sa mojim ocem. I dalje tamo živim sa njim. Radili smo zajedno. Vraćali smo se u logor zajedno. Bili smo u istom bloku. Spavali smo u istom boksu. Delili smo hleb i supu. Nikada nismo bili bliski kao tad.

Pričali smo puno, naročito uveče, ali nikad o smrti. Verovao sam, nadao sam se, da ga neću nadživeti, makar i za samo jedan dan. Nisam mu to rekao, ali mislio sam da sam poslednji od naše loze. Sa njim, umrla bi naša prošlost; sa mnom, naša budućnost.

U momentu kada se rat završio, verovao sam, svi smo verovali, da će svako ko je preživeo smrt morati da nosi teret svedoka. Neki od nas su čak verovatli da smo preživeli samo zato da bismo postali svedoci. Ali osećao sam duboko u sebi da će biti nemoguće ispričati celu priču. Niko to ne može.

Lično sam odlučio da sačekam, da vidim da li ću za 10 godina od tada biti sposoban da nađem prave reči, pravi ton, pravu melodiju ili možda čak i pravu tišinu kojom bih opisao neopisivo.

U mojoj tradiciji, kao Jevrejina, verovato sam da sve što dobijemo moramo da delimo. Kada preživimo neko iskustvo, ono ne može ostati samo moje. Mora biti otvoreno, mora postati dar, mora biti produbljeno i poklonjeno i podeljeno.

I naravno, plašim se da sećanja koja potiskujemo mogu da se vrate svom silinom, što je opasno za ljudska bića, ne samo za one koji su bili direktni učesnici, već za ljude bilo gde, za svet, za sve nas.

I tako, ta sećanja koja su užasna, sramotna, mogu da se vrate nekako, na različite načine – prerušena, možda tražeći drugu odeždu.

Naš zadatak je da obaveštavamo. Ali obavest mora biti transformisana u znanje, znanje u senzitivnost a senzitivnost u posvećenost.

Kako možemo govoriti ako ne verujemo da naše reči imaju značenje, da će naše reči pomoći drugima da moja prošlost postane nečija budućnost. Da, naše priče su suština – suština za sećanje. Verujem da svedoci, naročito preživeli, imaju veoma važnu ulogu. Oni mogu jednostavno da kažu, rečima proroka: “Bio sam tamo”.

Šta je svedok ako ne onaj ko ima priču da ispriča i živi samo sa jednom proganjajućom željom: da je ispriča.

Bez pamćenja, nema kulture. Bez pamćenja, ne bi bilo civilizacije, ne bi bilo društva, ne bi bilo budućnosti. Na kraju krajeva, Bog je Bog zato što pamti.

izvor: NPR

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *