Jovan P. Jovanović nedavno je proslavio 110. rođendan. Ostaće upamćen da je i posle stote godine pisao i objavljivao radove, pišu Novosti.
Na sarajevskom groblju Bare, početkom oktobra 2016. godine, sahranjen je Jovan P. Jovanović, najstariji Srbin. Preminuo je prvog oktobarskog dana, samo dve nedelje pošto je, u krugu prijatelja, obeležio 110. rođendan. Na večni počinak ispratili su ga rođaci i prijatelji iz Gerontološkog centra u Sarajevu, gde je živeo poslednje dve decenije. Sahranjen je pored supruge Zagorke, u grobnicu koju je podigao posle njene smrti 1973. godine.
Čika Jovo, kako su ga zvali prijatelji i poznanici, gotovo do poslednjeg dana, ne samo da je bio dobrog zdravlja, vitalan, izuzetno bistrog uma, vedar, duhovit, nasmejan, već nije prestajao da piše i objavljuje knjige.
Rođen je 16. septembra 1906. godine u Brčelima kod Bara. Odrastao u nemaštini, ali kako je govorio, škola i knjiga su ga uvek zanimale. Tokom Drugog svetskog rata nadničio je u Podgorici „za četiri deke hleba i kašiku čorbe“… Posle rata bio je prvi direktor Gimnazije u Foči i, istovremeno, predavao ruski jezik i filozofiju.
U razgovoru sa Jelenom Matijević, novinarkom „Novosti„, krajem februara 2016. godine, ispričao je: „Aprila 1946. uhapsili su me oznaši i vezanog odveli u zatvor na Cetinju, u crnogorski Dahau. Pola godine su me mučili, bili, tražili krivicu koje nije bilo. O tom ni danas ne mogu da pričam… Posle sam radio u gimnazijama u Pljevljima, ponovo u Foči, pa u Sarajevu. Januara 1957. prešao sam u sarajevsku Univerzitetsku biblioteku i tu radio do penzije. Tu sam u miru mogao da istražujem i da se posvetim književnosti.“
„Mene, Srbina iz Crne Gore, poslednji rat zatekao je u Sarajevu. Stan mi je srušen 1992. godine i pet meseci živeo sam po podrumima i skloništima. U granatiranju, marta 1993, teško sam ranjen u nogu. Operisan sam i preživeo samo zahvaljujući dobrim ljudima… Zato, mlade pred kojima je budućnost, podsećam na reči Maksima Gorkog: ‘Čovek, kako to gordo zvuči.'“
Čika Jovo bio je stanar Gerontološkog centra u Sarajevu. U razgovoru za „Novosti“, čika Jovo je govorio i o ovom, poslednjem periodu svog života. Ovo je dragoceno svedočanstvo vezano za ono što je korisnicima domova važno, a što se često zaboravlja. A važni su im, kao i svim ljudima na svetu – ljubav i poštovanje.
„Sve slobodno vreme provodim sa svojom prijateljicom Fahirom Turković. Ne znam šta bih bez nje, a i ona bez mene. U dom sam došao marta 1996. godine, a ona dan pre mene. Nerazdvojni smo, vrlo bliski već dve decenije. Čovek ne može biti sam! A, starima, posebno nama, potrebna je ljubav. A dobijam je od Fahire, mog bivšeg đaka sada profesora dr Marka Vukovića iz Trebinja, direktora Gerontološkog centra Ismeta Skoka i zaposlenih… Oni mi produžavaju život i hvala im na mnogo ljubavi koju pružaju starcu od vek i kusur.“
Za života, čika Jova je objavio 222 naučna rada. Njegov poslednji esej „O guslama u Gorskom vijencu„, dat je da se štampa dan pre smrti! U ispovesti „Novostima„, nije skrivao zadovoljstvo što će ostati upamćen kao, zvanično, „najstariji čovek na Balkanu, koji se i posle 100. godine bavi istraživanjem i pisanjem“.