Priča sa IV konkursa za najbolji putopis starijih osoba „Draganova nagrada“, kategorija „Najbolja priča o putovanju u inostranstvo“.
Priča je, kao jedan od posebno pohvaljenih radova, objavljena u knjizi “Riznica sećanja” koju je izdalo UG “Snaga prijateljstva – Amity“.
Otvaranjem Google oglasa na ovoj strani pomažete rad Penzina. Hvala vam unapred!
Jednog oktobarskog dana pre šest godina, moj suprug i ja krenuli smo na putovanje u Kapadokiju. Deset godina pre toga, boravili smo na fakultetu u Kajzeriju, gradu na istoku Turske. Tom prilikom domaćini su nas vodili u obilazak dela Kapadokije, tog čarobnog područija, gde se priroda pokazala kao veliki umetnik.
Bila sam očarana onim što sam videla. No, ovog puta krenuli smo u Kapadokiju sa jednom posebnom željom, da vidimo grad Konju. Čitajući knjigu „Rumijeva kći“ i pesme velikog pesnika Rumija mnogo sam saznala o ovom gradu. Poželela sam da ga vidim.
Želja je bila toliko jaka, da smo odlučili da krenemo na ovaj naporan put, dug preko 5000 km. Neću opisivati naše putešestvije duž celog puta, već samo Konju, koja je i bila motiv putovanja.
***
Grad Konja nalazi se u centralnoj Anadoliji, na visoravni nalik tepsiji, na 1040 m nadmorske visine. Danas je to grad sa preko dva miliona stanovnika. Južno od grada počinju venci planine Taurus. No, cilj putovanja nije bio videti jedan savremen grad u Turskoj. Želela sam da vidim Konju, kako sam je doživela čitajući pesme Dželaludina Rumija, Konju sa kraja 13. veka, kakva je bila u vreme seldžučkog carstva.
Dželaludin Rumi penik, filozof, teolog i sufijski mistik, poznatiji je kao Mevlana (na persijskom znaci „Naš vođa“ ). Rođen je početkom 13. veka u tadašnjoj Persiji, u gradiću Mezar-i-Šarif. Sada taj grad pripada Avganistanu. U svojoj 40. godini odbacio je komforni građanski život i krenuo u potragu za svojom slobodom i inspiracijom. Svojom životnom filozofijom i pesmama pripovedao je o toleranciji i da Bogu može najviše da približi muzika i ples.
Kada je došao u Konju, dobio je ime Mevlana (Naš učitelj). Bio je inspiracija derviškom redu sufista (vrtećih derviša) koje je osnovao Rumijev sin Veled, posle Melvanine smrti.
Za 66 godina koliko je živeo, ostavio je dve zbirke „Masnevi“ i „Divani“ sa preko 62.000 stihova i filozofskih misli, da i danas kada se pročita, ono što je dostupno, pleni mudrošću. Između ostalog, stihovi govore o hrabrosti da menjamo sebe i svoj život. On kaže:
„Nikad nije kasno da se zapitamo:
Jesam li sam spreman da promenim svoj život?
Jesam li spreman da promenim sebe?„
***
Ono što privlači u Konju je ta mistika, vreme koje je davno prošlo, a da i posle osam vekova živi duh tog vremena. Derviši više ne postoje, ali je njihov život, a pre svega ritualni ples, toliko interesantan da ću ga opisati onako kako sam ga ja videla i doživela. Nažalost, nije to bilo ovde u Konji i nisu bili pravi derviši, već folklorna grupa u Damasku.
Derviški red je dekretom Ataturka zabranjen još davne 1925. godine. Dve godine kasnije, Mevlanin kompleks pretvoren je u muzej, što je i danas. Ipak, ritualni ples se održava, negde od polovine 60-tih godina prošlog veka, za vreme festivala Seb-I Aruz svakog decembra od 10. do 17. kada je Mevlana preminuo. To je smotra soficistiranog derviškog plesa – sema.
Ples koji smo posmatrali u Damasku, svakako nije isti kao ples pravih derviša, ali i ovo što smo videli je fascinantno. Ne možete a da se ne zapitate „kako se ne onesveste onako vrteći se skoro sat vremena?“. Cilj plesa je odbacivanje svoga ja i prožimanje sa božijom ljubavi, te stapanje u jedinstvenu harmoniju.
***
Ovi današnji folklorni igrači nose autentične nošnje. Da bi se posmatrala i razumela igra, morate se bar malo pripremiti i potkrepiti znanjem.
Crni plaštevi, u kojima izlaze na podijum za igru, simbolizuju da su spremni za duhovni preporod. Široke suknje i tunike bele boje su pokrov za ego, a visoke kape od kamilje dlake, predstavljaju nadgrobni spomenik. Ritual plesa sastoji se iz dva dela.
U prvom, derviši predvođeni svojim duhovnim učiteljom (šejh), opisuju tri kruga. To je put traženja istine. Zatim, drugi krug koji simbolizuje princip stvaranja, dok treći dočarava neophodnost prevladavanja dualizma kroz stapanje ljudskog i božanskog. Pesme i muzika prate od samog početka rituala.
Grupa muzičara i pevača sedi u dnu podijuma i peva, udara u male bubnjeve i svira u trsčane frule. Tokom plesa čuju se zvuci laute, talambasa i cimbala.
***
U drugom delu, derviši igraju ples „Sema“ koji se sastoji od četiri „selama“ različitih plesnih igara u drugačijem ritmu. Lagano se vrte sa desna na levo, okrećući se od spoljašnjeg ka unutrašnjem svetu, od ljudskog ka božanskom, a što je i smer okretanja zvezda. Desnu ruku, sa dlanom okrenutim naviše, pružali su ka Bogu, dok su prste leve ruke podignute uvis okretali Zemlji Gledajući ih dok igraju, dah zastaje.
Usredsređujem se na sve delove njihovih pokreta. Stoje na prednjoj polovini levog stopala, dok se prstima desne noge odguruju od tla kako bi se vrteli. Ritam se ubrzava. Okreću se sve brže i brže oko svoje ose, dok se suknje otvaraju kao lepeze. Ličili su na čigre. Utisak je takav da se rečima ne može dovoljno dobro opisati. To je nesto najveličanstvenije što sam doživela.
Ritual traje manje od sata i za sve vreme plesa u sali je muk. Sve oči uprte su u igrače koje igra dovodi do religioznog zanosa. A onda, polako usporavaju, ukrštaju ruke na grudima, tela zauzimaju formu broja „1“ (broj božijeg jedinstva). Zaustavljaju se, jedan za drugim u pravilnom redosledu, poklone svom duhovnom vođi, ogrću pelerine i napuštaju podijum u tišini.
Igra koju sam pratila desetak godina pre dolaska u Konju me je oduševila. Bio je to ipak samo folklor. Pitam se koliko vremena i energije ti ljudi utroše da bi plesali oko sat vremena. Pravi derviši ipak su bili ljudi okrenuti veri i to im nije bilo sigurno toliko teško. Dosta sam posvetila plesu derviša, ali to je nešto jedinstveno i očaravajuće, nešto što treba doživeti.
***
Konju sam zamišljala kao najkonzervativniji grad u Turskoj. Zamišljala sam je kao kasabu, sa „turskom kaldrmom“, malim kućercima opasanim visokim ogradama, sa ženama u burkama. Strahovala sam da ću i sama morati da obučem burku, ili se umotam u marame, da se ni pramen kose ne vidi.
Ali, želja da vidim grad u kome je veliki Rumi živeo i radio pre osam vekova, nadjačala je sve moje strahove. Taj svet, opisan u njegovim stihovima je daleka prošlost. No, njegov duh živi u svim porama grada.
Dolaskom u Konju, iznenađenje je bilo veliko. Svakako, nisam očekivala grad koji još živi u 13. veku, ali ne i moderan grad sa delom starog grada muzeja. Na putu do Mevlana kompleksa koji smo prvo razgledali, grad je izgledao kao i svaki moderan grad. Bilo je doduše i žena u burkama, ali Konja iz mojih snova više nije postojala. Ostalo je dosta spomenika iz Mevlaninog vremena, ali to su samo spomenici.
***
Atmosfera je kao i prilikom posete starim lokalitetima, muzejska. Kompleks Mevlana je jako lepo uređen, sa velikim parkom i puno cveća. U sredini je Mevlanin mauzolej. Prepoznatljiv je po zelenoj kupoli. Najpoznatija je građevina u gradu sazidana još davne 1274. godine. Jako je lepo očuvana.
U okviru kompleksa je predivan šedrvan i derviške čelije, kuhinja i biblioteka. Tu je očuvana i Semahan, kružna soba napravljena za ritual derviškog plesa koja datira iz 16. veka. U muzejskom kompleksu izloženi su muzički instrumenti korišćeni prilikom plesa.
Zatim, tu su i originalni rukopisi iz perioda od 12. do 19. veka, primerci islamske minijature i kaligrafije. Minijature i kaligrafija su jako interesantne i plene svojom lepotom. Koliko je to trebalo vremena, strpljenja i talenta da se takve stvari urade i da pritom ni posle osam vekova ne izgube lepotu.
U dvorištu su, u niskoj kući sa nizom prostorija, izložene voštane figure derviša u svakodnevnim aktivnostima. Svi su obučeni u autentične nošnje tog vremena. U prostorije se ne ulazi, već se samo posmatra kroz prozore.
U blizini Mevlaninog mauzoleja nalazi se mala džamija Azizij dzamija. Podovi su prekriveni predivnim tepisima tirkizne boje, kao što je i krov. Lusteri su od kristala, sa bezbroj svetiljki. Stubovi koji podupiru kupolu su bez reljefa, ali su tanani i veoma elegantni. Prozori u veliki, tako da je unutra, i bez osvetljenja, preko dana sasvim lepo vidljivo.
Ima još nekoliko interesantnih građevina koje potiču iz perioda pre osam vekova. U to doba, najveći seldžučki sultan Aladin Kejkubat, za vreme svoje vladavine sazidao je neke od najlepših zdanja u seldžučkom stilu, čija su pročelja sa reljefnom dekoracijom u kamenu i uglavnom obložena tirkiznim pločicama.
***
Idući dalje glavnom ulicom koja nosi Mevlanino ime, stiže se do Aladinovog brda. Tu se nalazi veliki park istog imena i džamija, kao i ostaci seldžučke palate, Aladin saraj iz 13. veka. Idući ka severu, nailazi se na najlepšu seldžučku građevinu Konje iz 1251. godine Karataj medresu. Nekada je ovde bio Islamski univerzitet, a danas je muzej keramike i pločica.
Ne zna se šta je lepše, unutrašnjost ili spoljašnost. Zdanje ima veliku kupolu ukrašenu tirkiznim i crnim pločicama. Sve je skladno složeno, pa izgleda kao da je najfinija čipka, a sve je rađeno u keramici. Prava virtuoznost! U kupoli su veliki prozori koji osvetljavaju ceo ambijent. U jednom delu muzeja-medrese je prostorija sa grobnicom Emir Dželaledin Karataja, osnivača ove medrese, inače jednog od najvećih državnika, vezira i generala seldžučkog carstva.
Šetajući dalje, veoma blizu je još jedan predivan objekat, biser seldžučke arhitekture, Muzej drvoreza i kamenoreza. Pre svega, ulazna kapija urađena u drvorezu očarava. Kod same ulazne kapije je minaret nekadašnje medrese veoma dekorativan i dobro očuvan. Na malom trgu do kog se stiže laganom šetnjom, nalazi se zlatna statua Mevlane.
Šetajući dalje, nailazi se na još jednu seldžučku medresu Sircali. Može se posetiti i ostaje u sećanju. Posebno je interesantna jer nema krova. Zidovi su ostali. Urađeni su predivno od gleđosanih pločica. Plene svojom lepotom uprkos prohujalim vekovima. Posmatrajući ove medrese, shvatamo koliko su u to vreme polagali na školovanje.
Nažalost, šetnju po ovom starom delu grada morali smo završiti, jer vreme nije dozvoljavalo da i dalje uživamo u lepoti stvorenoj pre osam vekova. Otišli smo u centar novog dela grada i osećaj je bio kao da smo se probudili iz nekog lepog sna i vratili u svakodnevicu.
***
Novi deo grada je kao i svaki savremen grad. Najinteresantnija su zdanja od stakla i betona u obliku stilizovanih minareta. Inače, grad je sa mnoštvom blještavih reklama, osvetljenih radnji, kafića, mnogobrojnim modernim automobilima i lepim čistim tramvajima.
Mnogo je novih stambenih zgrada, ali ne previsokih. Kroz industrijsku zonu nismo prolazili. Vazduh je čist i prijatno je šetati ulicama koje nisu mnogo bučne. Ne znam da li je svežina u gradu posledica nezagađenosti ili zato što je grad na visini. Na ulicama je mnoštvo ljudi i to dosta mladih. Kontrast između starog i novog je veliki, ali ipak se nekako uklapa. Meni je stari deo draži.
***
Želja da vidim Konju je ostvarena. Ali, to je neka nova Konja, a ne ona koju sam zamišljala i žarko želela da vidim. Nisam se pokajala što sam krenula na ovaj put, jer sam ipak uživala obilazeći stari deo grada. Ta zdanja stara osam vekova plene i ostavljaju pečat na duši.
To je doživljaj koji se ne zaboravlja. Pleni ta lepota izrade i očuvanost objekata. Danas, posle osam vekova vernici ovde dolaze kao na hodočašće. Grad Konja bio je veliko iznenađenje za mene, Starih vrtećih derviša više nema, ali Muzej Mevlana ostao je kao „stara Konja“. U mom sećanju ostao je ovaj muzej, a vreme koje sam provela u njemu pripadalo je samo velikom Rumiju. Duh Mevlane je u celom gradu.
Zlata Rakić, Novi Sad
Fotografija: Mevlevije (Vrteći derviši), Günter Ruopp za Pixabay