Zašto nam je neprirodno socijalno distanciranje?

Za mnoge ljude, najteži deo pandemije koronavirusa jeste zamisao o socijalnom distanciranju. Zašto nam je neprirodno socijalno distanciranje?

Ako se razbolimo, stavljamo sebe u samoizolaciju kako bismo zaštitili druge. Ali čak i među zdravima, usamljenost može da se ugnezdi dok se preventivno distanciraju od drugih. Mogu se naći odlični saveti o tome kako održavati vezu u takvim trenucima.

Ali zašto čin socijalnog distanciranja toliko teško pada mnogima? Odgovor verovatno ima više veze sa našom evolutivnom istorijom nego što ljudi mogu da zamisle.

Ljudi su deo veoma društvene grupe – primata. Primati se od drugih životinja razlikuju po rukama koje hvataju i po različitim načinima kretanja, ali i zato što pokazuju visok nivo društvene interakcije.

U poređenju sa drugim sisarima iste telesne veličine, primati takođe imaju i veći mozak. Postoji više hipoteza zašto je to tako. Znamo, na primer, da među primatima, vrste koje se suočavaju sa izazovima kao što je pristup teško dostupnoj hrani, imaju nešto veći mozak. Da bi se sa ovim izazovom nosilo, možda je potreban sofisticiraniji mozak.

Naši veliki mozgovi izgleda da podjednako služe i za upravljanje društvenim vezama i za sticanje veštine preživljavanja. Veličina mozga kod svih sisara povezana je sa razumevanjem i inteligencijom.

Kod primata, postoji takođe i pozitivna veza sa veličinom društvene grupe. Život u grupama zahteva od nas da razumemo veze, kako prijateljske tako i neprijateljske, sa onima koji nas okružuju. Za primate, sećanje na to kakav je bio odnos dve individue u prošlosti i šta bi sada mogle da osećaju jedna prema drugoj, predstavlja neophodno znanje prilikom odlučivanja kome se obratiti za pomoć. Socijalne veštine su stoga osnova za opstanak u grupi.

Ljudski mozak je čak veći od mozga drugih primata. Ako bismo primenili pravilo skaliranja na sebi, mogli bismo da procenimo da prosečnu veličinu grupe čini oko 150 ljudi. Ova procena izgleda da je tačna. Pokazalo se, na primer, da radna mesta bolje funkcionišu kada nema više od 150 zaposlenih.

Zašto živimo u grupama?

Život u grupi nudi razne prednosti. Veće grupe pružaju bolju odbranu od suparnika i predatora. One su često sposobnije da nađu hranu – više pari očiju znači i više uspeha u traženju plodova. Sposobnije su, takođe, da odbrane tu hranu od konkurenata.

Postoje i prednosti kada je u pitanju reprodukcija. Što je veća grupa, to je veća verovatnoća da će svaki pojedinac naći odgovarajućeg partnera.

Kod društvenijih vrsta, takođe postoji potencijalna dostupnost alternativnih negovatelja za čuvanje ili podučavanje mladih. Mnogo je komplikovanih društvenih i fizičkih veština koje mladi primati treba da nauče. Život u grupi pruža im više mogućnosti za razvijanje tih veština u sigurnom okruženju, pod budnim okom starijeg.

Konačno, veće društvene grupe imaju veći kapacitet za stvaranje, zadržavanje i prenošenje znanja.

Stariji članovi su brojniji u većim grupama. Oni se mogu sećati kako da se pristupi teškim ili neuobičajenim izvorima, i moći će da pokažu drugima kako da to urade. Ovo može značiti razliku između opstanka i smrti. Tokom suše, na primer, samo najstariji članovi grupe se mogu sećati gde su preostale jame sa vodom.

Po čemu se razlikujemo?

Sve ovo na neki način objašnjava zašto izolacija nama može biti veoma neprijatna. Savremeni ljudi su jedna od najdruštvenijih vrsta među sisarima.

Kako smo evoluirali nakon našeg razdvajanja od šimpanzi, naši mozgovi su nastavili da se šire. Čini se da se ta povećanja uklapaju sa još jačim oslanjanjem na zajednicu.

Nekoliko naših najizrazitijih odlika, uključujući i jezik i kulturu, navode nas na zaključak da su savremeni ljudi posebno zavisni od društvenog života. Najubedljiviji dokazi, međutim, mogli bi proizilaziti iz podele rada karakteristične za nas.

Podela rada znači da različite posebne zadatke dodeljujemo različitim ljudima ili grupama. U lovačko-sakupljačkim društvima, neke osobe mogu da idu u lov, dok druge skupljaju biljke, brinu o deci ili proizvode odeću i oruđe. Ljudi ovu strategiju koriste više nego bilo koji drugi primati.

Danas, mnogo je ljudi koji nikada nisu lovili niti uzgajali svoju hranu. Ovi zadaci se dodeljuju drugim ljudima ili preduzećima, poput supermarketa. To znači da možemo slobodno raditi na drugim stvarima, ali to nas i čini izuzetno zavisnim od naših društvenih mreža kada su u pitanju svakodne osnovne potrepštine.

Izgledi za napredak

Bukvalno smo evoluirali kao društvena bića i nije ni čudo što mnogima među nama socijalno distanciranje izgleda zastrašujuće. Nije, međutim, sve tako crno.

Izrazita društvenost ljudskog roda evoluirala je tokom veoma dugog razdoblja da bi nas učinila sposobnim da održavamo veze sa velikim brojem ljudi i da time poboljšamo naše zajedničke izglede za opstanak.

Već smo razvili simbolički jezik i ogromne kulturne i tehnološke kapacitete. Da nismo, ne bismo mogli da živimo u našem sve globalnijem društvu gde je održavanje ličnih veza sa svima od kojih smo zavisni zapravo nemoguće.

Trenutne mere društvenog distanciranja tiču se, zapravo, fizičkog distanciranja. Danas, međutim, fizička odvojenost ne mora značiti društvenu izolaciju.

Bogata istorija čovečanstva u upravljanju društvenim interakcijama na neki način ukazuje na to da imamo talenat za prilagođavanje i pronalaženje novih načina kako da nadoknadimo poteškoće. Poslednjih 20 godina, neverovatan razvoj mobilne telefonije, interneta i društvenih mreža pretvorila nas je u “superkomunikatore”. To je dokaz da je duboko u nama usađena želja da budemo povezani jedni sa drugima.

Majmun u nama žudi za društvom. U ovo doba fizičkog odvajanja, ovi novi načini održavanja kontakata u potpunosti dobijaju na značaju.

Izabel Katarin Vinder i Vivijen Šo
Univerzitet Bangor u Velsu, Velika Britanija

Izvor: The Conversation
FotografijaJehyun Sung za Unsplash