Draganova nagrada Draganova nagrada 2018.

Miroslav (Niš): Pismo slepim potomcima

Priča sa IV konkursa za najbolji putopis starijih osoba „Draganova nagrada“, kategorija „Najbolja muška putopisna priča“.

Fotografija: Srpsko vojničko groblje u Sofiji

Sa Društvom za negovanje slobodarskih tradicija Srbije iz Niša putujem u Bugarsku. Odredište nam je Srpsko vojničko groblje u Sofiji. Kao potomci slavnih predaka idemo da se poklonimo senima onih koji su u borbi za slobodu Srbije ostavili svoje živote “tamo daleko” i čije kosti počivaju u zajedničkoj grobnici, sjedinjene u istovetnoj ideji odlučnosti i ljubavi prema svojoj rodnoj grudi i njenom dobru.

Krenusmo. Šest je sati. Uputismo se prema starom Carskom drumu koji vodi na istok prema Bugarskoj. To je onaj drum kojim su više od pet stotina godina na tlo naše Otadžbine dolazile zavojevačke turske horde, njime putovali karavani i glasnici Tatari, noseći u svojim bisagama carske fermane, hatišerife, berate, deftere i svilene gajtane, namenjene onima kojima, po carskom sudu turskih sultana, više nije bilo svetlosti na tlu Otomanske carevine.

Ovim putem došao je i slavni francuski putopisac Alfons Lamartin da nam, kada je ugledao i razumeo svu jezivost uzidanosti 952 lobanje poginulih Srba na Čegru, u temelje Ćele-kule, poruči:

“Neka Srbi sačuvaju ovaj spomenik. On će njihovu decu učiti koliko vredi nezavisnost jednog naroda”.

Odmičemo polako. Za nama osta Niška Banja, Prosek, Sićevo… Ulazimo u Sićevačku klisuru. Simpatična dama, na jednom od sedišta iza moga, ushićeno prokomentarisa: “Bože, kakvo si delo ovde stvorio!”

Ne uzdržah se da blagim humorom ne propratim izlive ovakvog osećanja. Prokomentarisah da ovo nije božji dar već ručni rad dva Piroćanca koji su klisuru prokopali tražeći novčić koji im je upao u neki škrip dok su na planini čuvali ovce. Kasnije se ovde “nastanila” Nišava.

Stigosmo do Pirota. U grad uđosmo direktno iz dugačkog tunela koji, kako neki tvrde, Piroćanci koriste da u njega unose kokoške, da bi im nosile dva jaja dnevno. Poznajem dobro ove divne, radne i gostoprimljive ljude i znam da je to jedna od šala o njima, kao i ona da su davno iz svoje sredine proterali rasipnike od kojih su kasnije postali Škoti.

A ono što nije šala, a što duboko zadire u dušu potomaka koji cene svoje pretke, jeste da se u ovom gradu nalazi veliko Vojničko srpsko-grčko groblje. Tu postoji zahvaljujući Grkinji Katini Levandis, udatoj Stanković, koja je na jednom mestu prikupila kosti 358 Grka i 7610 Srba, uglavnom sa teritorije Pirotskog okruga i legendarnog 3. pirotskog puka. Imao sam zadovoljstvo da više puta ranije, u ime JNA, na ovom groblju polažem venac i da uočim i zanavek zapamtim reči koje stoje na spomeniku:

“Za borbu i dobro za koje ste pali, srpska zemlja postala vam je mati.
Srbina i Grka bratimi jedna lovorova grana koja se od vaše krvi hrani i nikada ne vene!”

Na državnoj granici na prelazu Gradina, uđosmo u Evropu. Odatle do Sofije, sem dela Dragomanske klisure, put vodi kroz lepe, talasaste predele. Desno od puta vijuga traka železničke pruge. Podseti nas da su tom prugom nekada huktale lokomotive Balkan i Orijent ekspresa, i da su se tu dešavale stvari o kojima je u svojim romanima pisala Agata Kristi i o kojima su snimani američki filmovi.

Neposredno ispred Slivnice, uljuljkane u zavetrinu pitome doline, privlače nam pažnju zaobljeni visovi sa leve strane puta. Duboko me dojmljuje podsećanje na to da su ti visovi, i široki brisani prostori oko njih, bili svedoci poslednjih izdisaja velikog broja srpskih ratnika koje srpski kralj Milan Obrenović povede 1885. godine u poraz, u bici nazvanoj “Tri dana sramote”, u jedinom nepravednom ratu koji je Srbija vodila.

Trebalo je da prođe skoro trideset godina da se dogodi Bregalnica i Srbi revanširaju za poraz kod Slivnice, da se desi ona poznata sintagma: “Za Kosovo Kumanovo, Bregalnicu za Slivnicu!”

I konačno, nadomak smo Sofije. Planirano vreme za dolazak na kompleks Srpskog vojničkog groblja Orlandovci odavno je prošlo. Sekretar u ambasadi Republike Srbije Vukašin Milićević, koji nas je sačekao na zakazanom mestu u gradu, predloži da prvo idemo u našu ambasadu, na susret sa ambasadorom Aleksandrom Crkvenjakovim “jer obaveze Njegove ekselencije ne dozvoljavaju kasniji prijem”.

Susret sa ambasadorom Crkvenjakovim teče neusiljeno, srdačno, pomalo naglašeno emotivno. Teme za razgovor nameće sam karakter i cilj našeg dolaska u Sofiju. Ambasador nam govori o značaju sećanja na pretke, posebno one koji su živote izgubili na tlu stranih zemalja. Razume probleme i iskazuje spremnost za njihovo rešavanje.

Predsednik Miodrag Milić uruči Šajkaču – najveće priznanje našeg društva, ambasadoru Aleksandru Crkvenjakovu, sa plaketom na kojoj je ispisano:

“Šajkača, nacionalni simbol srpskog naroda i njegove vojske; Čuvala glavu na Bregalnici, Ceru, Kolubari, preko Albanije; Sa ponosom nošena među maslinama, pred mladim Grkinjama; Igrala u srpskom kolu na obalama Krfa; Skidana sa glave u znak počasti umrlim junacima; Sa zebnjom očekivana; Sa radošću dočekivana od najmilijih u Srbiji; Na put bez povratka odlazila sa umrlim ratnicima!”

Posle pozdrava i fotografisanja zamolih ambasadora Crkvenjakova da iznesem jedan naš utisak o obavljenom susretu pa rekoh:

“Bog je u svojim zapovestima naredio: ‘Ljubi bližnjega svoga’. Imajući u vidu da ste bezbroj puta bili u domovima svih nas, (kao voditelj TV dnevnika RTS), mi ovaj susret doživljavamo kao susret sa nekim po Bogu bližnjim, posebno ovde, u stranoj zemlji. Hvala Vam na srdačnom prijemu i na tome što ste nam danas darivali takav osećaj.”

Evo nas konačno na Srpskom vojnom groblju Orlandovci koje se nalazi u velikom kompleksu gradskog groblja u Sofiji, u njegovom severozapadnom delu. Svečano, sa zastavom Republike Srbije i lovorovim vencem, tiho prilazimo grobnici, radu arhitekte Dušana Mirosavljevića, koja je otkrivena 1928. godine, u kojoj su sahranjene kosti 454 srpska državljana, od kojih dve žene, koji su poginuli u Prvom balkanskom ratu, kada je srpska vojska pod komandom Stepe Stepanovića sadejstvovala Bugarima u borbi protiv Turaka, zarobljenici iz vremena Prvog svetskog rata i internirci Topličkog ustanka. To je samo deo od oko 15.000 srpskih državljana čiji se posmrtni ostaci nalaze na teritoriji Republike Bugarske, od kojih je identifikovano samo oko 4.000.

Groblje odaje sliku naše nedovoljne brige za ovaj spomenik i sećanje na pretke. To je, za razliku od Rumunskog vojničkog groblja, u neposrednoj blizini, koje izgleda kao uređen park, dovoljno za “ugled jednih i poniženje drugih”, kako u svom romanu “Izgubljene iluzije” napisa književnik Mihajlo Ilić, jugoslovenski vojni izaslanik u Bugarskoj na izmaku osme decenije 20. veka. Iz istog romana opominjuće deluju reči tadašnjeg jugoslovenskog ambasadora Danila Purića da je Srpsko vojničko groblje u Sofiji “pismo za slepe potomke”. Možda te reči danas nisu adekvatne za stanje kosturnice, ali je jedno sigurno – o njoj se mora voditi više računa.

Posle kratke besede o istorijatu groblja koju je izneo predsednik Miodrag Milić, govorim stihove svoje pesme “Vidim ih”, posvećene srpskim rodoljubima, učesnicima velike epopeje prelaska preko Albanije i svima koji su dali svoje živote za Otadžbinu.

Iz autobusa posmatram Sofiju, uže gradsko jezgro. Preovlađuje utisak nekog sivila. Nema koloritnih fasada, reklama i firmi. Uočljiv je nedostatak nove gradnje. Puno je sitnih udžeraka i skoro da ništa, što se vidi, ne izaziva divljenje i ne donosi posebno prijatan utisak.

Od crkve Aleksandar Nevski prema trgu na kome se nalazi kompleks državnih zgrada, utisak se popravlja. Tu je lepa zgrada Patrijaršije, oko koje se nalazi kompleks predivnih crkava: već pomenuta Aleksandar Nevski, Ruska, Sveti Georgi, Sveta Sofija i, posebno za nas značajna, Sveta nedelja. Neposredno uz Patrijaršiju, u zelenilu parka, šarolika izložba slika i suvenira daje poseban doživljaj. Impresivno deluju objekti u kojima se nalazi Carski dvor, Predsednik Bugarske, Prezidijum, Narodna skupština, Narodna banka, Palata pravde, Opera… Ceo taj kompleks prezentuje neko starije vreme sa malo savremene i moderne arhitekture. Ipak, lepo i za pamćenje. Za uspomenu fotografisanje sa gardistima koji stoje na ulazu predsedničke palate, nepomični, gluvi za pitanja, strogo otmeni i uočljivi kao i večni plamen na trgu ispred crkve Aleksandar Nevski.

Crkva Svete nedelje spada među najlepše pravoslavne hramove u Bugarskoj. Ne zna se tačno kada je sagrađena, a prvi put se pominje 1578. godine. Više puta je rušena i obnavljana. Potpuno je izgorela u velikom požaru 1863. godine. Porta je dozvolila da se na tom mestu podigne nova crkva koja je po relikviji koju je čuvala, moštima srpskog kralja Milutina, dobila ime crkva Svetog kralja.

Godine 1925., prilikom venčanja jednoga člana carske porodice u ovoj crkvi, pripadnici vojnog krila Komunističke partije Bugarske izveli su diverziju, sa namerom da ubiju cara Borisa. Od eksplozije tada je poginulo preko 190 a ranjeno blizu 500 ljudi. Car Boris je u crkvu krenuo sa zakašnjenjem i u njoj se nije nalazio za vreme eksplozije. Ćivot kralja Milutina ostao je neoštećen. Crkva je obnovljena 1935. godine i ponovo dobila ime Svete nedelje.

Mošti kralja Milutina smeštene su u izrezbarenom i oslikanom ćivotu desno od ikonostasa. Kralj je obučen u svečanu odeždu sa turskim papučama na nogama i levom rukom okovanom u srebro. Noge su mu uvezane crvenim platnom. U ćivotu se nalazi telo bez glave i desne ruke.

Svake godine, uoči dana Svetog Milutina, 30. oktobra, sveštenici crkve Svete nedelje iznose mošti iz kovčega i unose ih u oltar. Tu ih preoblače. Tokom cele noći održava se bdenije. Belo platno na kome su mošti ležale protekle godine seče se na sitne parčiće i deli vernicima “za zdravlje i isceljenje bolesnih”. Svečanu jutarnju liturgiju obavezno služi vladika.

Poklonili smo se moštima srpskog kralja, praunuka Stefana Nemanje i unuka Stefana Prvovenčanog, ktitora blizu 50 crkava, među kojima je i Gračanica, kao i brojne druge u Srbiji, Svetoj zemlji, Egiptu i drugim zemljama.

Dok se odmaram na drvenoj klupi u naosu crkve razmišljam o jednom događaju vezanom za srpskog pisca Stanislava Vinavera, rezervnog poručnika jugoslovenske vojske. On je pripadao srpskom intelektualnom krugu sa početka 20. veka. Savremenik je Rakića, Dučića, Nušića i mnogih drugih značajnih ličnosti srpske književnosti. Sa srpskom vojskom je prešao preko Albanije, a kasnije je od strane srpske vlade poslat u Pariz, London i Rusiju da širi istinu o srpskom stradanju.

Godine 1919., neposredno posle završetka I svetskog rata, Vinaver se iz Rusije, sa četom jugoslovenskih dobrovoljaca, vraćao vozom iz Istanbula za Beograd. Voz se u Sofiji zadržavao oko dva sata. Vinaver i njegovi vojnici nisu smeli napuštati vagone dok voz stoji u stanici. Po prirodi drzak, hrabar i energičan, Vinaver je izveo četu iz voza, postrojio je i sa njom otišao do crkve Svete nedelje. Odali su počast kralju Milutinu i vratili se u voz. Kada su vlasti u Sofiji shvatile slučaj, on je već bio napustio teritoriju Bugarske, na putu za Beograd.

Usledio je zvanični protest bugarskih vlasti. Ambasador Milan Rakić obaveštavao je srpsku vladu i Ministarstvo vojske o zahtevu Bugarske da se Vinaver najstrožije kazni. Vojvoda Petar Bojović je to odbio i u telegramu Rakiću napisao: “Ako ga ne smem odlikovati, za to ga kazniti neću!”

Slobodno vreme do povratka koristimo za obilazak grada. Pred crkvom Aleksandar Nevski nailazimo na uobičajenu svadbarsku gužvu. Priđe nam jedan mladić. Uočljivo obučen, sa pelerinom koja se vuče po zemlji, starom kožnom jaknom, izlizanim farmericama i pohabanim patikama, karakterističnog izraza lica na kome dominira orlovski nos i crna razbarušena kosa, i zatraži milostinju. Razumesmo ga da zna lepo da peva. Kad poče, začusmo reči pesme Ljube Aličića “Ciganin sam, al’ najlepši”. Ispod leve miške naduvan plavi balon, po kome dobuje, održavajući ritam melodije. Reče nam da je “srpski Ciganin” i da je došao “u Evropu” kao azilant.

Pokupismo po džepovima nešto leva koji su ostali neutrošeni i dadosmo mu. Ponese me tugaljiv utisak o bedi i jadu spasa koji neki naši državljani traže i nalaze “u Evropi”. Ubrzo nam se priključi jedan ciganski orkestar pa uskoro na ploštatu ispred crkve, predsednik Miodrag Milić povede srpsko kolo. Trešti muzika u ritmu melodije: “Igrale se delije nasred zemlje Srbije…” Učini mi se da se i Vitoša, čiji se vrhovi, delimično prošarani snegom, koji se naziru kroz prosek bulevara i iznad krovova kuća, razvedri i sa nje se skloniše sivkasti oblaci. Lepo li je osećati se lepo u tuđoj zemlji!

Dođe vreme da se kući krene. Povratak već opisanom stazom Carskog druma. Noć prekriva vidike a u autobusu postaje sve življe. Ori se pesma. Smeh posle ispričanih viceva golica dušu. Utisci se gomilaju i uglavnom rađaju prijatan osećaj doživljaja koji će ostati udomljen u našem sećanju.

Da sve ne bude tako, pobrinu se jedna naša saputnica. Na zastanku u Pirotu, u poodmakloj noći, izgubi se. Strpljivo je čekamo već više od dvadesetak minuta. Neki je traže… Pojavi se sa velikim kornetom sladoleda. Prkosno i izazovno mljacka hladnu poslasticu, i umesto izvinjenja putnicima koji su imali strpljenja da sačekaju njen povratak, ispoljava manire koji ne odgovaraju jednoj dami. Pomislih:

“Sačuvaj nas, Bože, od ljudi koji nemaju dušu. I na Onom svetu takve će pratiti praznina.”

Miroslav Mišo Bakrač, 78 godina
Urednik časopisa “Sretanja” u penziji, Niš


About the author

Penzin

Penzin je portal posvećen pitanjima starenja i poznih godina, kao i posledica koje će ovaj trend imati na pojedinca i društvo. Penzin edukuje, informiše i podseća na važne probleme i moguća rešenja za one koji se pripremaju ili su već u poznijim godinama, za one koji žele na vreme da razmotre sve mogućnosti, za one koji se staraju o ostarelim roditeljima, bakama i dekama. Za sve nas...

Tefter

Tefter

Draganova nagrada

Draganova nagrada - nagradni konkurs za najbolje putopisne priče i pesme starijih

Isplata penzija