Draganova nagrada Draganova nagrada 2018.

Vitomir (Zrenjanin): Putovanja iz snova

Priča sa IV konkursa za najbolji putopis starijih osoba „Draganova nagrada“, kategorija „Najbolja muška putopisna priča“.

Tog prvog, novogodišnjeg jutra 2050. godine, probudio sam se tek oko 10 sati. Zadovoljno sam se proteglio u krevetu, razmišljajući o divnoj, protekloj noći i tradicionalnom, bečkom novogodišnjem koncertu koji sam planirao da odgledam. Pružio sam ruku ka ženinim jastuku, ali ona nije bila u krevetu. Ustajući polako iz kreveta, pogledao sam kroz prozor spavaće sobe. Oblačno i tmurno nebo pritiskalo je grad, a snažni udari ledenog vetra lagano su pomerali zavesu na prozoru. Čitav prizor je bio prilično deprimirajući, posle onog veličanstvenog pogleda sa prozora hotelske sobe u Dubaiju i noćašnjeg doživljaja koji je bio pravi praznik za oči i dušu.

Povratak u surovu realnost izazivao mi je priličnu nelagodnost, pa sam potražio ženu kako bi zajedno razmenili utiske iz burne novogodišnje noći.

Uputio sam se ka kuhunji gde je ona već uključila program za pripremu doručka. Prišao sam joj sa leđa, poljubio je nežno u vrat i prošaputao: “Srećna ti dušo Nova 2050. godina, opet!“ Ona mu je uzvratila dug poljubac, rekavši da je nameravala da mi doručak donese u krevet i tako bar malo produži onaj diskretni šarm glamura od noćas.

Za doručkom smo oduševljeno prepričavali utiske za zajedničkog dočeka Nove 2050. godine. Otkada su prilično pojevtinile specijalne naočari za virtualna putovanja, mogli smo sebi da priuštimo jedan glamurozni doček u prestižnom hotelu sa sedam zvezdica u Dubaiju. Za manje novca doživeli smo nezaboravno iskustvo pravog putovanja, a da pritom nismo morali da napuštamo naše fotelje i toplinu doma.

Naočari sam vrlo povoljno kupio od komšije Kineza, što je, eto, bila još jedna prednost našeg preseljenja u kinesku četvrt. Uz njih sam morao da kupim i neku pirotehniku, što će posebno da obraduje unuke kad nam dođu u posetu.
Do stana smo inače jedva došli, jer je potražnja velika zbog velikog priliva Kineza i sistematske akcije preseljenja seoskog stanovništva u gradove.

Žena i ja smo evocirali uspomene sa novogodišnjeg dočeka upadajući jedno drugom u reč, prepuni utisaka i oduševljenja zbog predivno provedene noći. Bili smo bukvalno frapirani monumentalnim hotelskim holom u koji bi mogao da se smesti Ajfelov toranj, nepojmiljivim luksuzom, raskošnim toaletama i nestvarnom ponudom hrane i pića. Sve je bilo začinjeno sa toliko tehničkih inovacija i vizuelnih efekata, da smo bili naprosto zapanjeni. Od raskošne hotelske sobe od bar 150 metara kvadratnih u venecijanskom stilu, do ogromne sale za doček u obliku rotirajuće kupole, priređena nam je romantična vožnja u gondoli. Lagano smo klizili kanalom i provlačili se ispod venecijanskih mostova uz prekrasnu pesmu našeg šarmantnog gondolijera.

Vrhunac spektakularnog dočeka bio je trenutak kada došla ponoć. Neverovatna igra raznobojne svetlosti i zvuka zaigrala je pred našim očima, osvetljavajući kao po danu nebo nad Persijskim zalivom i pružajući prekrasnu panoramu višemilionskog grada.

Dok smo se sa ushićenim prisećali pojedinih detalja sa tog glamuroznog ulaska u drugu polovinu 21. veka, raspoloženje nam je donekle kvario glas spikera sa kuhinjske video ploče. Monotonim glasom govorio je o očekivanim događajima u novoj godini:

  • završetak pregovora o ulasku u EU;
  • pad vlade zbog nekoliko ministarskih afera sa građevinskim zemljištem i estradnim zvezdama;
  • dramatična raspravu u Briselu oko statusa preostala četiri nealbanska stanovnika na Kosovu;
  • konačno rasvetljavanje političkih ubistava iz prošlog milenijuma;
  • drastično smanjivanje penzija zbog alarmantne činjenice da na jednog zaposlenog dolazi pet penzionera;
  • smanjivanje indeksa korupcije koje će nas dovesti na 97. mesto u svetu;
  • završetak preseljenja seoskog stanovništva u gradove.

„Dosta sa tim!“, nervozno je viknula žena, posebno iritirana najavom smanjivanja penzija. Odmah je prebacila na kanal koji nas je diskretno uveo u Zlatnu salu bečkog Muzikferajna i na početak tradicionalnog novogodišnjeg koncerta. Prošlo je više od 100 godina od kada je u Beču održan prvi novogodišnji koncert, a uskoro će se obeležiti i stogodišnjica njegovog TV prenosa širom sveta. Vizuelno smo se našli u najotmenijoj loži prekrasne sale i prepustili se raskošnim i opijajućim zvucima Štrausovih valcera. Kompletnom ugođaju direktnog prisustva koncertu doprineli su i zanosni mirisi prekrasnog cveća donetog tog dana sa Azurne obale…

Kada je uz zvuke „Radetzky“ marša i ritmički pljesak probranog džet-seta iz čitavog sveta gala-koncert priveden kraju, žena i ja smo nastavili priču o povoljnom iskustvu sa virtuelnim novogodišnjim putovanjem. Trudili smo se da potisnemo razmišljanja o najavljenim neveselim događajima u ovoj godini.

O pravim putovanjima mogli smo samo da maštamo, jer para nismo imali. Kad od malih penzija pomognemo malo decu i unuke, jedva preživljavamo. Razmišljali smo kako da sebi priuštimo neko virtuelno putovanje, slično onom glamuroznom za Novu godinu u Dubaiju, kad već ne možemo stvarno da otputujemo. Želja nam je bila da bar za kratko pobegnemo od sumorne stvarnosti. Bekstvo u snove nam je to pružalo.

Posle toliko godina, skupili smo samo malu ušteđevinu, uglavnom od pomaganja u radnji komšiji Kinezu, pa smo rešili da svako sebi ipak kupi jedno virtualno „putovanje snova“!

Ja sam izabrao odmor na prekrasnim plažama Sejšelskih ostrva, dok je žena, mada prilično zimljiva, ipak izabrala skijanje na švajcarskim Alpima, u mondenskom Sen Moricu. Program virtuelnog putovanja je omogućavao opciono, uz doplatu, izbor saputnika po želji. Jevtinija varijanta je bila bračni partner kao saputnik, ali smo se kod kuće prećutno složili da o tome odlučimo kod kupovine, konsultujući prodavca.

Sledeće večeri, po povratku iz prodavnice, želeli smo da odmah isprobamo naočari. Udobno smo se smestili u naše fotelje i sa nestrpljenjem i oduševljenjem prepustili čarima „putovanja iz snova“.

Na nekoj usamljenoj, peščanoj plaži Sejšelskih ostrva ja sam već ležao mokar, dok su se oko mene njihale ogromne palme i diskretno klizili konobari sa egzotičnim voćem i koktelima. Plaža je sa obe strane bila omeđana visokim kamenim liticama. Iz zeleno-plavog mirnog i providnog mora, kao kontrast belini peska, upravo je izlazila jedna zanosna plavuša u bikinju. Bacila se pored mene i svoje prekrasne, slankaste usne pritisnule na moje…

Za to vreme, moja žena se u blještećem, zelenom skijaškom kombinezonu spuštala divnim belim stazama sunčanog Sen Morica. Oko nje je bila samo snežna belina okružena visokim stablima jela, čije su grane bile savijene pod teretom snega. Pri dnu staze, onako zadihana, bacila se u naručje korpulentnog, lepuškastog instruktora skijanja. Pritisnula je svoje usne na njegove, dok joj je on nežno šaptao o divnom provodu u planinskoj kući pored kamina..

Naime, prodavac virtuelnih putovanja lako nas je tog dana ubedio da putovanje, ako o njemu zaista sanjamo, nikako ne podrazumeva kao saputnika bračnog partnera…

Vitomir Ćurčin, 69 godina, Zrenjanin
Elektroinženjer za telekomunikacije


About the author

Penzin

Penzin je portal posvećen pitanjima starenja i poznih godina, kao i posledica koje će ovaj trend imati na pojedinca i društvo. Penzin edukuje, informiše i podseća na važne probleme i moguća rešenja za one koji se pripremaju ili su već u poznijim godinama, za one koji žele na vreme da razmotre sve mogućnosti, za one koji se staraju o ostarelim roditeljima, bakama i dekama. Za sve nas...

Tefter

Tefter

Draganova nagrada

Draganova nagrada - nagradni konkurs za najbolje putopisne priče i pesme starijih

Isplata penzija