Draganova nagrada Draganova nagrada 2018.

Olgica (Zrenjanin): Putovanje kroz vreme za Vidovdan

Priča sa IV konkursa za najbolji putopis starijih osoba „Draganova nagrada“, kategorija „Najbolja priča o putovanju po Srbiji“.

Sa ushićenjem i izvesnim strahom posmatrao sam okolni prizor, ponavljajući neprestano u sebi: „Doživeo sam, doživeo sam!“ Često sam maštao da putujem kroz vreme, u prošlost, da na licu mesta budem direktni očevidac nekog velikog i dalekog istorijskog događaja. Duboko sam bio ubeđen da ću za neke davno prohujale događaje tek tad spoznati pravu istinu, gotovo sigurno prilično različitu od one koju sam nalazio u knjigama i filmovima.

Oko pasa sam imao specijalni pojas sa vremenskim diskom na kojem je bio upisan datum: 28.06.1389. godine i koordinate lokacije. Stajao sam na nekoj maloj uzvišici, a ispred mene se odvijala Kosovska bitka. Gotovo 50.000 ljudi vodilo je borbu na život i smrt. Do mene su dopirali bojni pokliči, zapomaganja i jauci ljudi, kao i rzanje konja u samrtnom ropcu. U magnovanju sam spoznao da je prizor potpuno drugačiji od onog koji sam zamišljao i koji sam video na filmu.

Pogledom sam tražio šator turskog vojskovođe, sultana Murata, da se lično uverim od koga je i na koji je način ubijen. O tome je inače bilo različitih i prilično oprečnih istorijskih tumačenja. Uspeo sam da ga zapazim kako posmatra bitku na jednom prilično udaljenom uzvišenju. Instiktivno i prilično nesmotreno, uputio sam se u tom pravcu kako bih imao bolji pregled dešavanja.

Valjda zbog mog izgleda i odela koje je potpuno odudaralo od odeće učesnika bitke, privukao sam pažnju najbližeg turskog vojnika na konju. Sa izrazom ljutine i neverice galopom se uputio prema meni, vitlajući mačem iznad glave. Uvidevši smrtnu opasnost, noge su mi potpuno otkazale i nisam mogao ni da se pomerim. Pokušao sam na brzinu i prilično usplahireno da menjam datum na vremenskom disku. U poslednjem trenutku, uspeo sam da promenim samo jednu cifru brojke koja je označavala godinu u prošlosti.

Istog trena našao sam se pred prizorom od koga sam potpuno zanemeo. Na mnogo većem prostoru od onog na kome se odvijala bitka, video sam ogroman broj ljudi, bar 20-30 puta veći od broja učesnika Kosovske bitke! Bili su u meni prepoznatljivim, prilično svečanim odelima. Nosili su zastave, slike, transparente, litije, ikone, kandila…

Panično sam pogledao u datum na vremenskom disku za pojasom: 28.06.1989. godine. Pa to je proslava 600 godina Kosovske bitke na Gazimestanu, proletelo mi je kroz glavu! Na mnogobrojnim slikama, visoko izdignutim u masi, prepoznao sam Slobodana Miloševića. Do mene su dopirali zvuci raznih slavljeničkih, patriotskih pesama.

Ikonografija čitavog slavlja bila je u znaku slika velikog vođe, parola i pesama: „Slobodane, mili brate“… „Slobo, Srbine, Srbija uz tebe“… „Od kad nesta Karađorđe, mi nemasmo boljeg vođe“… „Srpska se truba sa Kosova čuje“…. „Ko to kaže, ko to laže Srbija je mala“…

Masa je bila u velikom iščekivanju. Uskoro se i vođa spustio helikopterom negde iza pozornice, visoke oko 18 metara. Čuli su se zvuci Betovenovog Svečanog posmrtnog marša, zatim hor stotinu sveštenika, pa državna himna. Počeo je svečani, istorijski govor, više puta prekidan frenetičnim aplauzom.

Pritiskan ogromnom masom ljudi, a i željom da bolje vidim govornika i važne goste, probijao sam se ka svečanoj bini. Na 20 metara ispred bine bila je postavljena ograda, koja je sprečavala da priđem bliže bini. To je bio prostor predviđen za specijalne goste, članove predsedništva SFRJ, diplomatski kor, srpsko rukovodstvo, na kome je moglo da se smesti bar hiljadu ljudi.

Uz klicanje mase vođa je govor završio rečima: „Neka večno živi uspomena na kosovsko junaštvo! Neka živi Srbija! Neka živi Jugoslavija! Neka živi mir i bratstvo među narodima!“

Bio sam se opasno naslonio na ogradu, kad sam osetio da me neko iza leđa najpre blago, a zatim sve žešće povlači za ruku. Namah sam pomislio da je to Senta, telohranitelj Slobodana Miloševića, mada sam ga još uvek video da stoji na bini iza govornika!

Trzanje ruke je bilo još jače i ja sam već počeo da razaznajem ženin kreštavi glas: “Ajde bre, diž se već jednom, pa u pekaru! Znaš da drugi penzioneri onaj jevtin hleb brzo razgrabe!“

Olgica Ćurčin, 67 godina
dipl. hemičar u penziji, Zrenjanin


About the author

Penzin

Penzin je portal posvećen pitanjima starenja i poznih godina, kao i posledica koje će ovaj trend imati na pojedinca i društvo. Penzin edukuje, informiše i podseća na važne probleme i moguća rešenja za one koji se pripremaju ili su već u poznijim godinama, za one koji žele na vreme da razmotre sve mogućnosti, za one koji se staraju o ostarelim roditeljima, bakama i dekama. Za sve nas...

Tefter

Tefter

Draganova nagrada

Draganova nagrada - nagradni konkurs za najbolje putopisne priče i pesme starijih

Isplata penzija