Priča sa V konkursa za najbolji putopis starijih osoba „Draganova nagrada“ u kategoriji „Najbolja priča o putovanju u inostranstvo“.
Tog 25. februara, ćerke s porodicama pozvaše na svečani ručak supruga i mene. Punim sedamdeset godina… Posle ručka staviše pred mene pet koverata sa oznakama velikih evropskih gradova – da izaberem kuda ćemo otputovati. Srce poče ubrzano da pulsira i tera krv u lice. Ogromno iznenađenje, radost, ushit, ljubav njihova koja me je preplavila i zahvalnost… Putovanja su bila retkost u mom životu.
Otvaranjem Google oglasa na ovoj strani pomažete rad Penzina. Hvala vam unapred!
Između pet koverata, u trenutku vidim onu koja predstavlja ispunjenje decenijskog sna. Za mnoge (mlade i mlađe) u Srbiji, to je odavno već viđeno destinacija, zemlja plavog mora i jeftinijih letovanja, a za mene – to je čudesna zemlja umetnosti, velikih junaka, pisaca i filozofa, mitoloških bića, dramskih likova i njihovih visokih principa moralnosti i čovečnosti. Priče o junacima tragedija, koji su stradali žrtvujući se za svoje ideale, boreći se sa sudbinom, sa bogovima, a najviše sami s sobom… Rado sam kao dete slušala od svog oca, upijajući razne nijanse u njegovom glasu i saosećajući sa vrlim junacima i junakinjama. Verujem, da su mi baš one predodredile životnu profesiju profesora književnosti, koju sam celog radnog veka živela s mnogo ljubavi za predmet i mlade generacije, duboko zahvalna za bogato, šaroliko društvo koje sam kroz književnost dobila.
Biram, dakle, put u Grčku – sedam dana.
***
Već desetak godina penzionerske dane provodim u Sloveniji na najlepšem privremenom radu – čuvajući unuke. Ćerka nas iz Kopra odvozi u Sežanu gde nas čeka autobus koji će nas odvesti do Ankone odakle nastavljamo brodom ka Grčkoj.
Hladno jutro još više izaziva drhtavicu zbog uzbudljivog putešestvija. Trebalo je da se u lađu ukrcamo u Trstu, ali zbog štrajka lađara autobusom krstarimo kroz dobar deo Apeninskog poluostrva, inače dugačkog 2.500 kilometara.
Na cestama ogroman broj vozila, prvomajska gužva. Vozimo se cestom Emilijana za koju nam elokventni vodič reče da su je Rimljani gradili od Rima pa sve do severne Italije. Ime je dobila po Scipionu Emilianu, rimskom vojskovođi. Promiču zelena žitna toskanska polja, pravolinijski zasadi vinograda, maslinjaci, naselja, gradovi.
Vodič nas iscrpno obaveštava o znamenitim gradovima. Padova, koja ima već 800 godina univerzitet, Verona ovekovečena Šekspirovom tragedijom o neugasloj, večnoj ljubavi dvoje mladih. Saznajemo da najduža reka u Italiji – Po, vijuga kroz planine i doline dužinom od 650 kilometara ulivajući se u Jadransko more. Kanalima je povezana sa mondenskim gradom Milanom. Ovaj severni deo Italije u odnosu na jug je mnogo bogatiji, jer tu je industrija, tu su univerzitetski gradovi: Bolonja sa preko 85.000 studenata; Firenca – renesansni dragulj Italije, Ravena…
Spuštamo se do obale Jadranskog mora, gde nas dočekuje najmanja država u Evropi. Izgrađena je na Gori Titana, na nadmorskoj visini od 750 metara i obuhvata svega 60 kilometara kvadratnih te ima svega 3.000 stanovnika.
***
Dolazimo do Ankone, danas je tu jedna od najvažnijih luka na Jadranu.
Izlazimo iz autobusa, a pred očima iskrsavaju ogromni brodovi. Kruzeri. Na pristaništu mnogo autobusa, masa ljudi i jezici sa svih strana sveta. Malo sam uplašena a više zadivljena prizorom do sada neviđenim. Kruzer guta autobuse i kamione, a onda ulazimo i mi.
Na recepciji dobijamo kartice sa oznakama sprata i broja kabine. Nekako smo pronašli i sprat i kabinu. Dva kreveta, mala tuš kabina i toalet. Odlazimo na večeru. Hrana po sopstvenom izboru a pogled kroz okno broda zamućuje suza u oku i sfumato boji talase mora. Veliko uzbuđenje…
Vraćamo se… Ali kako pronaći kabinu? Kruzer ima šest-sedam spratova i bezbroj hodnika, a mi smo prvi put na ovakvoj vodenoj tvrđavi. Tek nakon sat vremena je pronađosmo. Smeh, opuštanje… Noć je već. Razdragana mladež šparta kroz hodnike, verovatno i oni lutaju. Bučni Italijani ne obaziru se na spavače. Prvomajski su praznici i ekskurzije u toku. Ore se pesme. San nikako da se učvrsti. Sviće.
***
Buka motora najavi da smo uplovili u luku. Igumenica.
Ogromno pristanište, žamor, izlazak na obalu gde nas več čeka autobus. Cestom koju su još Rimljani gradili u dužini od 670 km – Via Ignatia – polazimo na sever. To je cesta koja je vodila od Drača do Istanbula i ima preko 100 kilometara tunela.
U autobusu grčka muzika podiže raspoloženje dok nas vodič uči: kalimera – dobro jutro, kalispera – dobar dan, kalinihte – laku noć…
Pred zadivljenim očima Meteori iznikli iz tla kao da su slojevi stena naseli jedni na druge a manastiri urasli u to kamenje. Čuda prirode i ljudskih ruku zaustavljaju dah i pita se čovek čije je graditeljstvo veće – duha ili materije.
Pred slikom večnosti čovek oseća skrušenost i divljenje i ogromnu zapitanost – kako su građeni ovi manastiri (ima ih šest, četiri muška i dva ženska) na vrhovima ovih gromada, kolosa. Mi smo se zaustavili u ženskom manastiru Sv. Stevan uz koji stoji i crkva. Oblačimo crne pelerine i razgledamo dragocenosti, slike, umetničke ikone, starinske rukopise. Bi mi drago što sam mogla da upalim sveće za sve moje najdraže na ovom i na onom svetu.
Predveče nas dočekuje hotel u Kamenoj Vourli, sa urednim sobama, bogatom večerom i šetalištem s palmama.
***
Sledećeg dana čeka nas jedan od najstarijih gradova u svetu – Atina. Prolazimo ravničarskim krajem koji je obgrljen ogromnim planinama i dolazimo do Termopila – u prevodu vruća vrata gde se odigrala čuvena bitka u V veku p.n.e. između Persijanaca i Grka. Veliki spomenik Leonidi, ratniku sa štitom i podignutim kopljem, znamenje je na herojsku borbu 300 izginulih Spartanaca u klancu protiv 700 Persijanaca. Na postolju i čuveni odgovor Kserksu na zahtev da Spartanci polože oružje: Dođi i uzmi ga.
Ratovi između Persijanaca i Grka trajali su punih 50 godina, a večiti pomen na uspeh Grka protiv nadmoćnijih Persijanaca je olimpijska disciplina – maraton, čiju je stazu po legendi pretrčao kurir Filipides i izdahnuo kad je stigao u Atinu – javljajući radosnu vest: Pobedili smo!
Mermerni i bronzani spomenici na Maratonu i Delfima ovekovečili su atinski trijumf.
Dolazimo do arheološkog nalazišta u podnožju gore Parnas. Tu su ostaci Apolonovog hrama koji je bio najznačajniji grčki bog, simbol muške lepote i moralne čistote. Delfi su bili njegovo prebivalište i njemu u čast su se odigravale pitijske igre, preteče olimpijskih igara. Pobednik je dobijao lovorov venac. Ruševine hrama i danas se vide a potiču iz IV veka p.n.e. Od nekadašnjih dvadeset dorskih stubova, ostala su samo tri. Kamene tribine stadiona delfijskog svetilišta gde su se odvijale pitijske igre, oduševljavaju nas.
U hramu su uklesane tri maksime:
1. Spoznaj samog sebe;
2. Ničeg previše;
3. Ako nešto obećaš – moraš ispuniti
Sa pogledom uprtim u gore Parnasa, odmaramo oči na zelenilu, zasadima maslina i slušamo priču iz mitologije. Parnas je bio posvećen bogovima Dionisu i Apolonu, a postao je simbol poezije, muzike, književnosti, umetnosti…
Planina je visoka preko 2.500 metara, a danas je i središte skijanja. Smeštamo se u hotelu.
***
Uveče odlazimo do Plake, gde se nalaze mnogobrojne taverne, prodavnice suvenira, a ulice su pune zelenila. Reke turista slivaju se bogato osvetljenim ulicama.
Ulazimo u ogromnu halu sa dugim stolovima, a grčka muzika polako podiže raspoloženje. Prepečen hleb, preliven maslinovim uljem, preko paradajz, mrvljen sir, patlidžan punjen mesom i preliven bešamelom, gibanica i vino.
Na bini zamamna pevačica i dvojica instrumentalista. Atmosferu do usijanja podigoše prvo dvojica kršnih momaka u nacionalnim nošnjama, a zatim i dve devojke. Pozvaše i nas, pa se uz sirtaki, deo gostiju preseli na binu, a kad donesoše i gipsane tanjire, koje smo zdušno bacali o pod, euforija zahvati celu salu. Pljesak, oduševljenje. Prisetih se davno odgledanog filma Grk Zorba sa Entoni Kvinom.
Pamtiću to veče provedeno sa suprugom, kao izuzetno srećno.
***
Sutradan razgledamo znamenitosti Atine panoramskom vožnjom. Vozimo se do Panatinaiko stadiona koji je izmamio uzdahe muškog dela putnika, a vodič nas obaveštava da su se tu odigrale 1896. godine prve moderne olimpijske igre.
Zaustavljamo se ispred predsedničke palate, ritual koji nas impresionira beležimo fotoaparatima: ukipljeni gardisti, kojima je dopušteno samo pomeranje očiju, obučeni u tradicionalnu nošnju.
Odlazimo na Akropolj dok se reka turista puže uz brdo da se divi atinskoj arhitekturi izgrađenoj u V veku p.n.e. posvećenoj boginji mudrosti – Atini. Belina mermernih stubova još više blešti na majskom suncu. To je najveličanstveniji hram koji je čovek izgradio. Partenon. Bilo je potrebno 22.000 tone mermera za njegovu gradnju. Veličanstvene kariatide, statue ženskih figura, imaju ulogu potpornih stubova i nose na glavama krovnu konstrukciju. Kip boginje, visok 12 metara, delo je Fidije. Reče nam vodič da su ovaj hram Grci izgradili za devet godina, a da restauraciju hrama (jer je bio oštećen) još uvek nisu završili, iako je još u 20. veku započeta. Ima vremena u Grčkoj, ne žuri se…
Putujemo do Lutrake, gde ćemo noćiti.
***
Sledećeg dana prelazimo preko Korintskog kanala koji je prokopan 1893. godine, a kojim je Peloponez postao ostrvo. Čoveku zastaje dah i hvata ga vrtoglavica kad na mostu s visine 80 metara gleda uzan kanal – širok svega 21 metar, koji spaja Egejsko i Jonsko more. To graditeljstvo je jedno od tri svetski najpoznatijih ručno (lopatom) prokopanih moreuza. Kanal premošćuju drumski i železnički most.
Obilazimo mikensko arheološko nalazište koje je bilo glavno središte egejske kulture nastalo u XV veku p.n.e. i jedan je od najvažnijih centara grčke civilizacije. Ulazimo kroz Lavlju kapiju, sa kamenim reljefom na kome se nalaze dva lava visoka 10 metara.
Put nas dalje vodi do velike i visoke Atrejeve grobnice (to je bio Agamemnonov otac) koja ima oblik košnice i usečena je u padinu brega. Unutra je dosta mračno i hladno. Slušamo priču kako je nemački arheolog Hajnrih Šliman otkrio Atrejevu riznicu a tek u XX veku su iskopani ostaci mikenskog Akropolja. U mikenskom muzeju razgledamo vredne predmete od čistog zlata, slonovače, pehare i posmrtne maske, a najznačajnija je Agamemnonova.
***
Put nas dalje vodi do Epidaurusa, svetski poznatog amfiteatra. Mogao je da primi 15.000 gledalaca. Izgrađen je u IV veku p.n.e. u čast boga Asklepija, boga medicine, simbolično oličenog u liku starca s štapom oko kojeg je obmotana zmija od tri metra. Vodič nam reče da napravimo krug i istovremeno zapljeskamo da bismo čuli odjek istog.
U mislima čujem Antigonu kako se obraća surovom Kreontu: „Za ljubav ja sam rođena, ne za mržnju“. Bez obzira na godine, od proscenijuma do vrha stepenica, ispeli smo se, a pogled na beskrajno zelenilo i miris borova – vratiše nam dah.
Na 20 kilometara udaljenosti od Epidaurusa je gradić Nauplio koji je bio prestonica Grčke od 1821. do 1834. godine. Uzane uličice i tvrđava Palamida sa 1.000 stepenika koje nismo mogli da prepešačimo. Preporučen nam je sladoled za koji kažu da je najbolji u Grčkoj. Nisu slagali.
Poslednja destinacija je luka Patra i treći po veličini grad u Grčkoj, jedna od najvećih luka u ovom delu Evrope. Autoputem prelazimo preko mosta koji je vizuelna atrakcija Patre. Sa dužinom od 2.250 metara spada među najduže viseće mostove.
***
Predveče smo se ukrcali na brod i ovoga puta sam uzela tabletu za spavanje i probudila se u kabini orna dok smo plovili Jadranskim morem do Ankone. Znatiželja nas je odvela na palubu broda, ali moćni Eol nas je brzo vratio u tople sale, dok je kruzer brazdao more.
Od Ankone do italijansko-slovenačke granice sad smo noću putovali umorni, ali ispunjeni osećanjem izuzetnog zadovoljstva što smo bili u postojbini bogova, kolevci svetske civilizacije i demokratije.
Jedna nas je ćerka otpratila na put a obe nas dočekaše.
Sretenka Češnjevar,
profesor književnosti, Novi Kneževac
Fotografija: Korintski kanal, Herbert Aust za Pixabay
Šta je Draganova nagrada i zašto su ove priče i pesme, evo već petu godinu zaredom, sastavni deo Penzina: Draganova nagrada 2019.
Knjigu u PDF-u sa nagrađenim i pohvaljenim radovima sa konkursa Draganova nagrada 2019, u izdanju UG „Snaga prijateljstva – Amity„, možete naći ovde: „Putujući spomenar„.