Priča sa V konkursa za najbolji putopis starijih osoba „Draganova nagrada“, kategorija „Najbolja priča o putovanju u inostranstvo“.
Egipat za nas Srbe predstavlja vremene, za kojim deo nas žali, nastajanja nesvrstanih, pokreta osmišljenog i realizovanog od tri tada moćne zemlje sa svojim harizmatičnim predsednicima: Tito – Jugoslavija, Nehru – Indija i Naser – Egipat. Organizacija balansa između tadašnjeg istoka i zapada.
Polazak iz Beograda u ranijim jutarnjim časovima i sletanje u Hurgadu protiču u upoznavanju saputnika sa kojima ću spoznati čari mistične zemlje.
Izlazak iz aviona, udarac temperature i mirisa mora označava susret sa prelepom majkom Afrikom. Za ulazak u Egipat je potrebna viza koja se rutinski dobija na aerodromu i košta 25 dolara.
Smeštanje u hotel i hitri odlazak na plažu, momentalno spušta napetost i započinje punjenje baterija. Plaža hotela „Desert Rose“ prelepa je. Mala veštačka uvala predivno je osmišljena.
Umor od nespavanja, promena klime, sunce koje je taman toliko jako da vetrić koji duva stvara osećaj totalne nirvane, ali i nestrpljenje od obilaska Kaira, polazak zakazan za dva noću, polako sklapaju kapke.
Maca, sestra me budi jer je vreme za svečanu večeru koju su pripremali domaćini povodom dolaska naše grupe u libanskom restoranu. Nakon večere, odlazak u sobu da se malo dremne pred put.
***
Zvonjava telefona sa recepcije u dva noću i ljubazan glas koji nas obaveštava da je prevoz stigao, u svakom drugom slučaju bi izazvao bujicu, nama Srbima prepoznatljivih reči, ali ne u ovom trenutku jer to znači početak putovanja u Kairo, najmističniji grad mističnog Egipta.
Kairo (Al Kahira – pobednik) u svom imenu nosi sudbinu koja mu je dodeljena – da preživi i pobedi sve nevolje i ostane svedok razvitka ljudske civilizacije. Ulazimo u minibus, u njemu i sestra Maca, jedanaest putnika željnih avanture.
Dvoje Belgijanaca, tj. Turaka koji žive u Belgiji, dva Britanca, dva Škota, od kojih je devojka Indijka i troje rumunsko-jevrejsko-palestinskog porekla, tj. svetska mešavina.
Put od pet sati prolazi u noćnom razgledanju oboda Crvenog mora. Zora donosi pogled na ogromnu kapiju na kojoj stoji natpis Kairo! Grad od dvadeset dnevnih i osamnaest miliona noćnih stanovnika. Drugi po veličini na svetu nakon Sijudad Meksika. Četvrti glavni grad Egipta, posle Tebe, Memfisa i Aleksandrije.
***
Posetu počinjemo Arheološkim muzejem, jednim od četiri najveća i najznačajnija na svetu. Stižemo na trg Tahiri, poznat u skorašnjoj istoriji po, kako ovde kažu, revoluciji koja je svrgla Hosnija Mubaraka, projekta zapadnih sila, tj. Prolećna revolucija Severne Afrike.
Doduše, ne umeju baš da objasne šta to toliko nije valjalo za vreme njegove vladavine, čak pominju da je za njegovo vreme prihod od turizma bio devetnaest a sada pet milijarde dolara.
Zvuči veoma poznato. Nakon njega su na izborima došla Muslimanska braća, religijski pokret koji ima uporište u gornjem Nilu, koji je takođe svrgnut drugom revolucijom i sada je na vlasti predsednik Abdel Fatah al Sisi, za koga kažu da ne gleda u cipele već u nebo: uvodi reforme od kojih će jednoga dana biti bolje.
Otvaranje je u devet sati, tako da „ubijamo“ jedno pola sata razgledajući dvorište muzeja, koje je prepuno raznih skulptura.
***
Cela tura košta 50 evra i tu su uključene sve ulaznice. Muzej ima oko 120.000 eksponata od praistorije do grčko – rimskog perioda, poređanih uglavnom hronološki.
Ulazak u muzej predstavlja prolazak kroz više slojeva obezbeđenja, ali i kroz vremensku kapiju koja nas vodi u daleku prošlost od pedeset i kusur vekova. Skrećemo odmah levo i krećemo od starog Egipta.
Agencija preko koje smo se bukirali i vodič, simpatični čičica Ahmet, su fenomenalni. Njegova percepcija obilaska muzeja je obići statue faraona čije ćemo piramide videti kasnije, nezaobilazni deo bogatstva nađenih u Tutankamonovoj grobnici i najpoznatije eksponate po kojima je muzej poznat.
***
U Gizi se nalaze tri velike piramide – Keopsova, Kefrenova i Mikerinova, deda, sin i unuk i šest malih piramida u kojima su sahranjene njihove supruge. Nailazimo prvo na Mikerinovu skulpturu na kojoj se nalaze još Bog Sunca – Amon Ra.
Sam kontakt sa predmetima koji su napravljeni 5 hiljada godina pre nas sa takvom lepotom i preciznošću ne može a da nas ne navede na misao gde bi svet bio danas da je razvojni put bio put prosperiteta i nauke, a ne varvarskih pljački i uništavanja svega što je bilo naprednije. Iako smo među prvima ušli, muzej se polako puni.
Na redu je Kefrenova statua na čijoj se glavi nalazi orao. Visoka oko dva metra, zadivljujuće lepote. Na kraju nailazimo do Keopsove koja je, za divno čudo, visoka devet centimetara! Njegova piramida najveća, a statuica jedva da se vidi.
Uzbuđenje raste jer se polako penjemo ka delu gde su izloženi predmeti koji su pronađeni u Tutankamonovoj grobnici. Nju je otkrio 5. novembra 1922. godine, kao uostalom i skoro sve, Britanac Hauard Karter, koji je život proveo i dao egipatskim iskopinama.
***
Penjući se uz stepenice nailazimo na najstarije otkrivene papiruse, neverovatno da je do današnjeg doba sve ostalo autentično. Obilazak Tutankamonovog dela počinje sa ogromnim sanducima u kojima se telo nalazilo, četiri velika sanduka koji su kao ruske babuške bili postavljeni. Svaki optočen zlatom.
U poslednjem se nalazio sarkofag. Kada su ga otvorili, u njemu još jedan, pa u njemu još jedan od 110 kilograma čistog zlata, u kome se nalazilo telo Tutankamona.
U poslednjem velikom sanduku se nalazila i kutija u kojoj su mumificirani ostaci organa, četiri kanope: Imseti, čuvar jetre sa ljudskom glavom, Kebek – Senuef, sa glavom sokola kao čuvar creva, Hapi sa glavom pavijana kao čuvar pluća i Duamufet, šakal ili divlji pas kao čuvar stomaka.
Najvredniji deo je maska, glava i poprsje samog faraona u čistom zlatu. Sve to ostavlja strašan utisak glamura, bogatstva, ali i poštovanja koje su faraoni imali.
***
Dolazim do dela gde se nalaze stolovi za balsamovanje. Ukupno tri gde su se izvodile određene operacije.
Prvo se izvade organi i posebno mumificiraju, zatim mozak, ili kroz nos ili se napravi mala rupa na potiljku i na kraju se balsamuje telo. Naravno srce se ne vadi, jer su oni verovali u inkarnaciju, tako da su ostavljali „dušu i telo na egipatskom Ka i Ba“. Sve je to pozlaćeno i neverovatno, prelepo urađeno do najsitnijih detalja.
Zatim se nižu tron, stolice, kreveti, razni ukrasi… sve moćnije od moćnijeg. Grobnica Tutankamona je jedina neopljačkana i preko nje saznajemo šta se sve stavljalo u grobnice. Svi ovi predmeti nas ostavljaju bez daha, a Tutankamon je vladao samo deset godina i to od svoje devete do deventnaeste godine i bio najmlađi faraon.
Obdukcijom mumije je ustanovljena rupa na potiljku pa postoje dve teorije. Da ga je ubio sveštenik sa leđa ili da je pao sa konja, pošto je voleo da jaše. Sahranjen je na brzinu i nisu stigli da naprave sve predmet za grobnicu. Postoji poseban deo muzeja gde se nalaze mumificirani faraoni.
***
Iz muzeja pravac na krstarenje Nilom kroz Kairo do tornja visokog 170 metara. Nil prljav, ali osećaj vetra u kosi i muzike koja ide sa radija na čamcu stvaraju lep doživljaj. Sve gori u meni da vidim piramide. Stižemo, izlećemo iz kombija, prolazimo obezbeđenje i ispred nas, u samom delu grada, pojavljuje se 9 piramida.
Stanem, pogledam i kraj. Vodič nešto priča, a ja ga ne čujem ništa. Stojim tako mala i tako ponosna što mogu biti svedok jedinog sačuvanog svetskog čuda. Stojim na mestu gde su stajali i Aleksndar Makedonski i Napoleon i ko zna koji moćnici starog doba.
Sve zuji u glavi, prolaze scene iz filmova, čujem pucanje biča, larmu robova koji vuku ogromne blokove dovučene čak iz Asuana, mnoštvo graditelja koji daju instrukcije, faraona koji sa svojom svitom sve to nadgleda. Vraća me u stvarnost zapomaganje ostalih da krenemo.
Odlazimo do mesta gde se iznajmljuju kamile za odlazak odakle se može videti svih devet piramida. Šest evra. Smešno! Penjem se na jednu, jedva i krećem kroz deo pustinje. Tek kasnije sam shvatila da se u Egiptu svaka pustinja zove Sahara.
***
Nekih dvadesetak minuta i stižemo na uzvišenje sa koga se vide piramide preko pustinjske doline. Pogled zaleđen, totalno ludilo. Inače, Keopsova piramida je visoka 138,8 metara. Povratak do kombija i odlazak do sfinge. E, tu počinje stampedo uličnih prodavaca.
Meni zapada za oko pletena posudica kao za bombone. Vodič mi kaže: ti imaš zmiju kod kuće, čim si kupila posudu za malu zmiju. Koja, bre, crna zmija, ja uzela ovu za bombone za astal! Sfinga – čudo! Telo lava, glava faraona i kobra na čelu. Preogromna.
Nakon sfinge poseta fabrici parfema, gde se prave baze koje se šalju u Evropu. Brdo vrhunskih mirisa i gazda čiji glas neodoljivo podseća na Šon Konerija. Izlazim sa Macom da ne dođemo u iskušenje da razmišljamo o kupovini mirisa, ubeđujući sebe da je bolje da prošetamo Kairom.
Kad ono potpuno razočaranje: prašnjave ulice, toliko prljave da nikad nismo videle nešto slično, zgrade nedovršene osim terasa, ostalo u haosu, deca u obalacima prašine se igraju ili sede, ljudi tumaraju ko zna gde.
***
Siromaštvo veliko, ali oni opet guraju nekako srećni. Ne možeš da vidiš ljude koji se svađaju, svi nešto komentarišu i smeju se, deluju srećno. E sad, prevoz u Kairu. Ovde bi i Šumaher imao sudar. Svi automobili iščvrkani. Non-stop sviraju i uvaljaju se. Zakače te, pa dalje.
Niko ne staje ako se samo čuknu. Pešaci k’o u „servajveru“, ko se dočepa druge strane ulice, odmah da kupi „bingo“. Opšti haos i metež. Totalni nedostaci bilo kakvih pravila, već vlada zakon bezobraznijeg i jačeg.
Na ulicama klasika, improvizovane tezge na prikolicama koje vuku magarci, sa kojih se prodaje voće i povrće, bezbroj pekara koje na stolovima na ulici prodaju hleb u oblacima prašine.
Strašno razočaranje za jedan grad, klasična katastrofa! Put od nekih šest sati doživljenih slika, pokušavam da adrenalin vratim približno normalnoj granici. Otići na letovanje, a ne obići Kairo i nije baš pametno.
Snežana Đurić, nastavnica fizike i OTO-a
Kragujevac
Fotografija: Egipat, Cesar Salazar za Pixabay
Šta je Draganova nagrada i zašto su ove priče i pesme, evo već petu godinu zaredom, sastavni deo Penzina: Draganova nagrada 2019.
Knjigu u PDF-u sa nagrađenim i pohvaljenim radovima sa konkursa Draganova nagrada 2019, u izdanju UG „Snaga prijateljstva – Amity„, možete naći ovde: „Putujući spomenar„.