Priča sa V konkursa za najbolji putopis starijih osoba „Draganova nagrada“, kategorija „Najbolja ženska putopisna priča“.
Često sam slušala neverovatne priče o Ostrogu, tom čuvenom manastiru u Crnoj Gori. Ponekad bi me impresionirale priče o čudesnim moćima tog sveca Vasilija Ostroškog. Jedino što sam znala da je jedinstven manastir isklesan u ogromnoj steni.
Otvaranjem Google oglasa na ovoj strani pomažete rad Penzina. Hvala vam unapred!
Po prirodi sam takva da svakoga saslušam, ali pravi sud donosim o tome kada se sama uverim u isto. Ponosna sam na sebe i tu svoju osobinu. Želja mi je bila da obiđem to zdanje, pa da se potvrdi istinitost priča koje sam čula. Ili da opovrgnem sve i prepišem to bujnoj ljudskoj mašti.
Od svoje prijateljice sam saznala da Saborna crkva u Nišu organizuje odlazak na Ostrog svakog petka. Ona je već par puta bila tamo. Od nje sam dobila i korisne savete kako bi se lakše snašla.
Da bih prisustvovala toj čudesnoj liturgiji moram na sebi imati dugu suknju i na glavi maramu. Takođe me je upozorila da je put jako dug i pun neizvesnosti. Da moram biti fizički i psihički jaka, jer nije nimalo naivno odlučiti se za takav izazov.
***
Čuvši moju odluku da obiđem Ostrog sa oduševljenjem su se pridružile i moja ćerka i komšinica. Bila sam srećna zbog društva kog ću imati. Moram da priznam da sam se malo pribojavala kako će ćerka sve to izdržati jer je po prirodi plašljiva i dosta osetljiva. Ipak sam podržala tu njenu odluku.
Tih dana sam bila malo bolešljiva. Drmala me je temperatura i osećala sam neku slabost. Nisam odustajala od puta, računala sam da je to samo jedno iskušenje. Da bi smo se pričestile trebale smo da postimo na vodi nekoliko dana pred odlazak. Sve smo to ispoštovale.
U petak nas je moj suprug odvezao ispred Saborne crkve. Autobus je već bio tu. Ljudi su pristizali, mahom je bilo ženskog sveta. Torba pune neke posne hrane, voća i lekova za „ne daj Bože’“. Popele smo se u autobus. Putnici su još uvek pristizali. Oko 20h autobus je krenuo.
Vođa puta, neki prijatan čovek, uz molitvu nam je poželeo srećan put. Celim putem je pričao o Vasiliju Ostroškom i o neverovatnim čudima koja su se dešavala na Ostrogu. Saznala sam mnogo o životu ovog sveca. To mi je držalo pažnju, tako da sam celim putem bila budna.
***
Put je za vožnju bio stvarno naporan. Više puta je autobus stajao da bi neki putnici izašli na vatduh. Na sreću, nas tri smo put hrabro podnele. Napokon, posle naporne vožnje, stigli smo oko sedam sati izjutra. Kada sam izašla iz autobusa ugledala sam nesvakidašnji impresivni prizor.
Visoka stena a na njenom vrhu ogroman krst. U steni su se nazirali prozori i vrata. Neko čudno, skroz nepoznato osećanje mi je preplavilo telo. Sve mi je izgledalo nestvarno. Jedan deo puta smo morale preći pešice kroz kamene staze.
Stigle smo onako umorne i nesnađene, uplašene, zanemele pred prizorom manastira. Zateklo nas je još jedno iznenadjenje. Ogroman prostor ispred manastira bio je mali da primi te ljude koji su se tiskali. Toliko ljudi a toliko mirnoće nisam mogla da verujem da postoji.
Bilo je tu ljudi raznih vera i nacija. Svi su negde žurili. U toj masi, izdvajali su se ljudi u crvenim odelima sa žutim amblemom. Bili su na usluzi svima nama. Da nas upute, savetuju, da nam pomognu da se snađemo. Bili su jako ljubazni.
***
Neka dobro poznata, a nepisana pravila su nalagala da bi trebalo da provedemo noć pod vedrim nebom. Nabavili smo strunjače i ćebad. Imali smo vremena i da obavimo mnoge zadatke. Ceo dan nam je bio na raspolaganju. Iako oktobarski, dan je bio divan. Sunčan i vedar. Narod je sve vreme pristizao sa svih strana.
Crkvena zvona su odzvanjala a crkveni hor je izvodio svoj repertoar. Sve je to u meni stvaralo neki grč a istovremeno i neku neopisivu milinu. Trebalo je da odamo poštovanje i da se poklonimo moštima Svetog Vasilija. Mnogo ljudi je čekalo na red i mi smo se pridružile.
Visoke stepenice su vodile do mošti sveca. Dolazimo na red možda posle dva, tri sata čekanja. Ulazimo kroz uzani kameni prolaz, pa još jedan. Unutra mala, kamena prostorija, osvetljena samo jednom svećom. Sveštenik u crnoj odeći sedi pored kovčega. Te trenutke ću pamtiti celog života, jer ni pre ni posle toga nikada ih više nije bilo. Ne mogu da ih opišem. Ne umem.
***
Hvata me neka trema, panika. Drhtim. Okrenem se da vidim kako je ćerka, nasmešim joj se.
„Dobro sam,“ šapnu i čvrsto mi stisnu ruku. „Dobro je“, rekoh u sebi.
Dodirujemo kovčeg, ostavljamo prilog, gledamo se i ne znamo šta bi rekle jedna drugoj. Nakon toga smo ćerka i ja otišle na ispovest. Po prvi put u životu. Sve vreme sam u nekom transu, kao da ne doživljavam ja, kao da gledam neki film. Posebno je na mene ostavila utisak liturgija.
Na uzdignutoj platformi su se smenjivali sveštenici, ti duhovni ljudi. Pričali su nam o životu, o misiji čoveka na ovoj planeti. Da nije dovoljno biti samo čovek. Da treba imati čoveka u sebi. Pričali su nam sa toliko žara i ljubavi ti mudri ljudi. Nakon toga je usledio pričest. Takođe poseban trenutak koji ću pamtiti.
***
Boraveći na tom svetom mestu ta dva dana, slušajući te moćne ljude, uverila sam se da tamo nešto postoji. Kažem „nešto“ a ni sama ne umem da objasnim šta. Znam samo da nosim sa tog putovanja duboke i neizbrisive utiske. Sve što sam doživela i shvatila ja vam najbolje mogu iskazati kroz stihove. Tako se najbolje izražavam. Tako hoću, umem i moram.
Misija čoveka na ovoj planeti je da volimo, praštamo, da pozitivnu energiju i ljubav širimo
Da dajemo sebe, da delimo sa drugima što se deliti može. Da zavađene duše mirimo..
Čovek je čovek, ako drugačijeg od sebe sasluša, pomogne, shvati i razume.
To pravi čovek mora da zna, mora da hoće, on to može, on to mora da ume.
Dok ovo čitate preispitajte se da li vam u lancu vaših života nedostaje neka karika, da bi vam život bio ispunjen i da biste baš vi bili taj čovek koji ima čoveka u sebi. Preispitajte sebe. Bićete srećniji i vi i vaša okolina.
Radmila Latinski, 71 godina
domaćica, Niš
Fotografija: Ostrog, Petar Teodosiev za Pixabay
Šta je Draganova nagrada i zašto su ove priče i pesme, evo već petu godinu zaredom, sastavni deo Penzina: Draganova nagrada 2019.
Knjigu u PDF-u sa nagrađenim i pohvaljenim radovima sa konkursa Draganova nagrada 2019, u izdanju UG Snaga prijateljstva – Amity, možete naći ovde: „Putujući spomenar„.