Nema potrebe zaključavati starije osobe u domovima za stare „zbog njihove sigurnosti“

Nema potrebe zaključavati starije osobe u domovima za stare „zbog njihove sigurnosti“

Dvoje australijskih naučnika u tekstu za The Conversation daje svoje viđenje problema sa kojim se suočavaju mnogi koji brinu o starijim osobama: gde je granica između zaštite i ugrožavanja sloboda? Donosimo prevod teksta.

Stariji ljudi u domovima za stare ili ustanovama koje se brinu o njima često su zaključani „zbog sopstvene sigurnosti“. Ali naše ispitivanje pokazuje da za ovu nefer i nerazumnu praksu, u većini slučajeva, nema mnogo opravdanja. U većini slučajeva, verovatnoća da će stariji ljudi povrediti sebe je minimalna, te nema opravdanja za sprečavanje njihovog slobodnog kretanja.

Šta porodice, upravnici domova i vlade država mogu da urade kako bi vratili starim ljudima pravo na slobodno kretanje?

Lutalice, pobegulje i begunci

Racionalizujemo zaključavanje vrata u domovima za stare tvrdeći da su stanari ovih domova stari i slabi, da ne znaju šta rade i da bi mogli da se izgube i da povrede sebe. Dakle, odlazak iz doma za stare bez pratnje i bez obaveštavanja staratelja doživljava se kao visokorizična aktivnost koju treba sprečiti po svaku cenu. Metode obuzdavanja obuhvataju instaliranje vrata sa alarmom, upotrebu fizičkih sredstava za sprečavanje kretanja, kao i korišćenje farmaceutskih i nefarmaceutskih sredstava.

Stanari koji pokušaju da napuste ustanovu bez pratnje ili obaveštavanja nadležnih nazivaju se „lutalicama“, „pobeguljama“ i „beguncima“. A ako ljudi odlutaju, pobegnu ili se isšunjaju iz doma, ovo se beleži kao „neobjašnjivo odsustvo“.

Neobjašnjiva odsustva se dešavaju češće nego što mislimo – 11 do 31 odsto korisnika domova za stare ili ustanova za brigu o njima u SAD povremeno bi bilo prijavljeno kao nestalo.


Autori ovog teksta, Australijanci, nemaju zvanične podatke za Australiju, a ni mi u Penzinu za Srbiju.


Iako su ovakva odsustva uobičajena, naše ispitivanje sugeriše da ona, u najboljem slučaju, nisu tako opasna kao što ljudi misle, a u najgorem – mi jednostavno ne raspolažemo dokazima koji ukazuju na to koliko su ona opasna.

Naša analiza devet istraživanja pokazala je da većina ljudi odlazi pešice, kao i da ih nađu u zelenilu ili uz vodu u prečniku od 1,6 km od mesta gde su poslednji put viđeni. Na 1.000 osoba koje se vode kao „neobjašnjivo odsutne“, 61 osoba se povredi. Na svakih 1.000 osoba koje napuste dom, 82 osobe umru čemu su najčešće uzrok ekstremne temperature.

Mada ovi brojevi deluju značajno, oni su verovatno prenaglašeni budući da su neobjašnjiva odsustva iz domova za stare računata zajedno sa odsustvovanjima osoba koje žive u zajednici. Takođe, sva ova istraživanja su se bavila osobama sa demencijom koja je faktor rizika za neobjašnjivo odsustvo čime je možda dodatno precenjen procenat ljudi koji umru nakon neobjašnjivog odsustva.

To znači da visok broj smrtnih slučajeva ne predstavlja stanare domova za stare uopšteno, koji su poseduju različite nivoe kognitivnog ili fizičkog oštećenja.

Ne postoje li veoma dobri razlozi da ugrožene osobe zaštite?

Postoje neki opravdani razlozi da se veoma malom broju starijih ljudi u domovima za stare ograniči kretanje. To su, na primer, osobe sa težim problemima u ponašanju nastalih usled mentalnih problema, koje su možda dezorijentisane i kojima se priviđa. Neki stanari domova se takođe osećaju sigurnije ako su vrata zaključana. Jednom kada se nađu napolju, neki stanari domova, naročito oni koji imaju kognitivna i fizička oštećenja, mogu se naći u nebezbednom okruženju i mogu biti povređeni.

Dakle, nije ni čudo što pitanje „zaključavati ili ne“ predstavlja veliku dilemu za staratelje kada pokušavaju da nađu ravnotežu između sigurnosti i nezavisnosti korisnika.

Drugi činilac je da je verovatno potrebno dodatno osoblje koje bi pomagalo stanarima da izađu i da borave napolju, što dodatno opterećuje njihov ionako preopterećen posao. Domovi za stare takođe ne žele ili ne mogu da snose troškove kojima bi bili pokriveni izlasci stanara po njihovoj slobdonoj volji.

Ravnoteža između rizika i dobrobiti

Šta je gore, psihološki uticaj zaključavanja ili fizički rizik od napuštanja doma? Budući da veoma malo znamo o tome koliko stanara domova zapravo umire ili biva povređeno usled „neobjašnjivog odustva“, kako možemo biti sigurni da je rizik veći ukoliko su oni van ustanove?

Koliki deo naše brige se odnosi na bezbednost samog stanara, a koliko se tiče članova porodice i staratelja ili koliko je ona u vezi sa osobljem i vlasnicima domova za stare?

Ljudi koji imaju članove porodica u domu za stare treba da se upitaju da li je zaključavanje osobe koja živi poslednju etapu života, zaista ono što je najbolje za nju. Članovi porodice treba da podstaknu upravu doma da podrži njihovog člana porodice u očuvanju njegove nezavisnosti i autonomije.

Profesionalci koji se bave brigom za starije i njihovom negom trebalo bi da osporavaju ukorenjeno uverenje da je njihova uloga da stanare čuvaju na sigurnom i u zaklonu od opasnosti.

Strah domova za stare da će izgubiti ugled, licencu i da će trpiti posledice jeste realan strah, te nije nikakvo iznenađenje da se fizička sigurnost stavlja iznad slobode kretanja. Mada se upravnici domova za stare nagrađuju zato što vode sigurne ustanove, značajan korak napred bio bi kada bismo ih nagrađivali za podršku stanarima da očuvaju svoju nezavisnost.

Sve veća briga

Pitanje zaključavanja stanara domova postaće još izraženije kako stanovništvo bude sve više starilo. Život u ustanovi za brigu o starima mogao bi da postane neminovan za mnoge stare osobe, naročito za one sa progresivnim funkcionalnim i kognitivnim oboljenjima kao što je demencija.

Međutim, dom za stare nije mesto zatočeništva, i u većini slučajeva, to je korisnicima poslednji dom. Napokon, osobe koje žive u sopstvenom domu u zajednici, uspešno praktikuju sopstvenu nezavisnost svakog dana, čak iako to sa sobom nosi rizik.

Toliko brinemo o tome šta bi sve moglo da krene naopako, da se retko zapitamo kako bi to izgledalo ako bi ispalo kako treba.


Tekst su, za The Conversation, napisali Marta Vulford i Džozef Ibrahim sa Univerziteta Monaš u Melburnu, Australija.

Prevod i obrada Penzin.rs

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *