Jedan dom za stare u Engleskoj nabavio je robotičku mačku. Mačka-robot u ovom domu za stare pomaže pre svega osobama sa demencijom, ali svi stanari podjednako uživaju u njenom „društvu“.
Otvaranjem Google oglasa na ovoj strani pomažete rad Penzina. Hvala vam unapred!
Mačka-robot U jednom egleskom domu za stare mačka-robot po imenu Maremelada ponaša se kao prava mačka. Ova robotička mačka prede, mjauče, pomera šape i uši, Kako prenosi BBC na srpskom, ona se prevrće – baš kao prava mačka.
Marmelada je napravljena tako da oponaša zvuke prave životinje, kao i osečaj koji prave mačke izazivaju u ljudima.
„To je mačka za ljude koji imaju demenciju, kao i Alchajmerovu bolest. I to je suštinski još jedan alat koji vam pomaže ako ste imali kućnog ljubimca“, kaže Ričard Dobinson, koordinator aktivnosti u domu za stare Riversajd Haus.
Ovaj dom za stare se nalazi u gradiću Morpetu u Engleskoj. Budući da je Marmelada ostvarila odličan uspeh, uprava doma planira da uvede više robotičkih kućnih ljubimaca.
Jedan stanar je čak kupio sopstvenu mačku robota, prenosi BBC. Ova mačka je prikladno nazvana Marmelada 2. Možete pogledati i simpatični prilog BBC-a na ovom linku.
Zašto ne prave, žive životinje?
Penzin je već pisao na temu terapije uz pomoć životinja. Životinje, bez sumnje, doprinose boljem opštem osećaju starijih ljudi. Tako je i primećen pozitivan uticaj životinja u domovima za stare.
BBC nije naveo zašto se ovaj dom za stare u Engleskoj opredelio da umesto pravih, živih životinja, nabavi životinju-robota. Moguće da to ima veze sa nekim propisima ili zbog očekivane potrebe za dodatnim radom.
Ako je do propisa, verujemo da bi trebalo da se svuda ponovo razmotre oni koji zabranjuju kućne ljubimce u domovima za stare. Prema svemu što se do sada zna, dobroviti držanja kućnih ljubimaca daleko prevazilaze moguće opasnosti.
Ako je do potrebe za dodatnim radom, upravo stanari doma mogu da pomognu. I to ne samo oni koji nemaju kognitivno oštećenje. Čak i osobe sa nekom vrstom demencije mogu, uz nadzor, da pomognu oko brige o životinjama. Dokazano je da potreba da se o nekome brinemo doprinosi našem osećaju svrhe.
Svojevremeno smo pisali o domu za stare u Londonu čiji stanari se brinu o – kokoškama! Stanari jednog doma za stare u Arizoni redovno brinu o mačićima iz obližnjeg azila za životinje.
Lep primer iz Srbije jeste jazavičar Šećer koga njegova vlasnica, socijalna radnica u jednom domu za stare, vodi sa sobom kada ide na posao. Šećer je postao svojevrsni terapijski pas. Iako „samouk“, kažu da mu odlično ide. Korisnici doma za stare ga obožavaju i on im ulepšava dane kada im dolazi u posetu.