Da odmah napomenemo: ovo je priča o Bejrutu i njegovim starosedeocima, uglavnom starijim ljudima koji su ugroženi donošenjem novog zakona koji će im onemogućiti da žive u gradu gde su proveli čitav svoj vek.
Lakše je posmatrati neke stvari sa strane, ali i kroz njihovu prizmu gledati na ono što se dešava u našem komšiluku. Koliko god različito, toliko i sličnosti ima.
Tekst je za Middle East Eye napisao Karim Šehajeb.
Otvaranjem Google oglasa na ovoj strani pomažete rad Penzina. Hvala vam unapred!
Ilustracija: Bejrut 2020. godine
Jednog prohladnog četvrtka, sredinom februara 2017. godine, grupa od oko stotinak ljudi skupila se na Trgu Rijad Sol, u centru Bejruta, ispred sedišta libanskog premijera Saad Haririja.
„Ako se ne osećaju ugroženim, neće nas nikada ni saslušati“, kaže žena pričajući sa nekolicinom drugih podno kipa Rijada Sola. Interventna jedinica policije i vojska su tu, u nešto većem broju u odnosu na broj demonstranata koji su se zarekli da neće plaćati svoje račune i poreze i da će remetiti poredak putem građanske neposlušnosti.
„Vi nas, demonstrante, nazivate huliganima? Sada ćemo stvarno biti huligani!“, viče jedan čovek u mikrofon.
Međutim, ovo nije običan protest. Demonstranti su stariji građani. Žene i muškarci u 60-im i 70-im godinama, utopljeni džemperima, jaknama, maramama, stajali su jedni uz druge, smenjujući se za mikrofonom kako bi pozvali Vladu na odgovornost zbog novog zakona o stanarini koji bi od njih mogao da napravi beskućnike.
„Uzimamo stvar u svoje ruke“, rekao je za Middle East Eye Zaki Taha, aktivista narodnog komiteta za zaštitu prava stanara.
Stara stanarina
Nakon završetka 15-godišnjeg građanskog rata u Libanu, 1990. godine, libanska vlada je usvojila zakon o stanarini koji je za cilj imao da uticaj hiperinflacije svede na najmanju moguću meru. Zakonom su kirije u Bejrutu zamrznute počev od 1992. godine pa nadalje, što znači da, kada se u obzir uzme inflacija libanske funte, neke osobe stanarinu plaćaju čak svega 200 američkih dolara godišnje.
Novi objekti koji su od tada izgrađeni cene se po punoj tržišnoj vrednosti. Godine 2014, napravljen je nacrt novog zakona o stanarini, prema kome bi stanarina iznosila pet odsto trenutne tržišne vrednosti nekretnine.
„Stanari traže da njihova nova kirija iznosi 1,5 odsto vrednosti nekretnine – većina ne može da priušti pet odsto“, objašnjava Nadin Bekdaš, istraživač u Bejrut Madinati.
Januara 2017. godine, libanski parlament je odobrio izmenjenu verziju novog zakona o stanarini koji je iznos smanjio na četiri odsto. Kada predsednik Aun potpiše, ovo postaje važeći zakon. Nadin kaže da izmenjeni zakon, u najbolju ruku, predstavlja simbolično umanjenje, a trenutnu situaciju opisuje kao „pravni haos“.
Gde bi stari trebalo da odu?
Liban je usvojio Univerzalnu deklaraciju o ljudskim pravima, koja, u članu 25, priznaje pravo na stanovanje. Protivnici novog zakona o stanarini tvrde da to nije uzeto u obzir.
Jedan od najglasnijih protivnika je Antoan Karam, 61-godišnji arhitekta, takođe član narodnog komiteta. On je zgrožen na samu pomisao da će predsednik Aun omogućiti da novi zakon stupi na snagu.
„Kako sad stvari stoje, mladi ne mogu da priušte da stanuju samostalno, te oni napuštaju zemlju kako bi se skućili na drugom mestu“, objašnjava Antoan.
„Ali stari ljudi, ti jadni stari ljudi! Gde će oni da odu?“
On već ima odgovor na ono što izgleda da je retoričko pitanje:
„Oni imaju tri mogućnosti: na ulicu, u zatvor ili u grob.“
Brisanje identiteta Bejruta
Ono što je problem koji niko ne želi da primeti ili da priča o njemu jeste pitanje kontroverznih kirija u okviru libanskog tržišta nekretnina u punom zamahu.
„Mi nismo protivnici vlasnika nekretnina. Naprotiv, mi njih doživljavamo kao saveznike protiv ogromnih nekretnina i sadašnje vlade“, kaže Antoan.
„Jednom kada Vlada završi sa nama, vlasnici krupnih nekretnina će se obruštiti na naše stanodavce – zapamtite šta sam rekao.“
Centar Bejruta je nekada bio užurbano mesto sa radnjama i tržnicama koje je okupljalo ljude iz svih socioekonomskih slojeva širom zemlje.
Proces obnove nakon građanskog rata predvodio je pokojni premijer Rafik Hariri sa svojim preduzimačkim preduzećem – Solidere.
Centar Bejruta je renoviran, ali cenu su platili njegovi stanovnici. Porodice koje su tamo živele generacijama su zamenjene, i veliki delovi glavnog grada Libana postali su rezervisani za više klase. Nekadašnje ulične pijace sada su luksuzni butici i brendovi, koje opskrbljuju samo delić stanovništva, onaj najbogatiji, kao i bogate turiste. Narod ovaj deo grada često jednostavno naziva „Solidere“.
„Vidite li šta su uradili sa centrom Bejruta? To je bio Solidere 1. Ovaj novi zakon o stanarini biće deo novog plana: Solidere 2“, priča razljućeni Antoan.
Nedavno završeni projekti širom grada izgleda da potvrđuju ovu tezu. DAMAC Properties, kompanija koja gradi luksuzne nekretnine, a čije je sedište u Ujedinjenim Arapskim Emiratima, nedavno je završila svoj glavni projekat u Bejrutu: luksuznu kulu sa apartmanima i 28 spratova, opremljenu nameštajem kompanije Versace Home i sa mogućnošću ugradnje saune u kupatilu.
„Geldajte, čak i ako predsednik Aun potpiše zakon, bitno je da se ne zaustavimo dok se ne reši stambena kriza“, govori Taha sa strašću koja se obično povezuje sa studentskim aktivistima.
Stariji stanovnici Bejruta odbijaju da se zaustave
„Tako je tužno gledati starije ljude prinuđene da se bore za svoja osnovna ljudska prava, umesto da uživaju u svojoj penziji“, kaže Antoan.
Prateći me iz svoje kancelarije, pita me da li ću im se priključiti u blokadi saobraćaja na Barbir mostu u Bejrutu – to je njihova naredna planirana aktivnost građanske neposlušnosti.
Abir Sasuk, kolega Nadir i istraživač kaže da je postojeća priča „binarna“ i da mora da se promeni.
„Ne možemo jednostavno označiti dve gupe ljudi kao ‘stanare’ i ‘vlasnie’, kao da su svi oni međusobno isti“, kaže Sasuk.
„U narednom periodu, moramo naći druge načine koje su poštene prema vlasnicima, ali i da ne bacaju stanare pod autobus.“
Taha, kao i svi ostali koji su govorili za Middle East Eye, izgleda odlučan u borbi za pravdu, bez obzira da li će predsednik Aun staviti zakon na snagu.
„Narodni pokret je jedini način da zakon uzme u obzir i srednju klasu i porodice radnika.“
Tekst napisao Karim Šehajeb za Middle East Eye
Prevod i obrada: Penzin.rs
Napomena Penzina:
U poslednje vreme, sve je više onih koji ukazuju na pogrešno vođenu politiku stambene izgradnje nakon građanskog rata. Među kritičarima sada ima i onih koji ne brinu toliko zbog samog stanovništva, koliko zbog opšteg ekonomskog stanja.
Naime, posleratni Bejrut je, u velikoj meri na podstrek Rafika Haririja, sve resurse usmerio na izgradnju luksuznih objekata u nadi da će oni privući bogate – kako stanovnike, tako i turiste.
Nije se, međutim, uzelo u obzir da je Liban na trusnom području. Nakon 1990. godine, Liban je preživeo više kriza koje su ga svrstavale u nesigurno mesto za turizam. Poslednja kriza, vezana za rat u Siriji, skoro da je dotukla turizam u Libanu. Pogotovu onaj luksuzni.
Ulice u centru Bejruta su prazne. Nema stanovnika, starosedelaca, koji bi se borili za svoj grad. Bogatima je ceo svet na dlanu. I pitanje je da li će se vraćati.
Na ovom linku možete pogledati kako je Bejrut zamišljen nakon završetka Faze 2 projekta Solidere.