Ilona (Novi Sad): Dosanjan san

Drugo mesto u kategoriji “Najbolja priča o putovanju u inostranstvo” konkursa za najbolje putopise starijih osoba “Draganova nagrada” 2018. godine.
Ova priča je objavljena i u publikaciji “Riznica sećanja” koju je objavilo UG “Amity – Snaga prijateljstva“.

“Majko, idemo u Peru!”, napisao mi je stariji sin dok smo četovali. Bilo je proleće 2010. godine, a meni 59 leta. Ozarena, potom u šoku i neverici. Ne znadoh kako da mu odgovorim. On nastavlja:

“Ja iz Denvera letim za Limu, tamo ćemo se sresti, a onda put Kuska i Mačua”. Celu organizaciju putovanja je preuzeo na sebe. Meni je ostalo da rezervišem avio-kartu i da radim na svojoj kondiciji.

Dosanjah u momentu san koji sam snevala decenijama. Peru doživljavah na poseban način. Beše mi mističan kao i njegov narod; uvek sam besomučno tragala za pričama o toj dalekoj zemlji. Čitala Ljosu kad god se pojavio njegov roman na srpskom jeziku. Peru me opčinio.

Čitala putopis u nastavcima koji je objavljivan u dnevnim novinama “Dnevnik”. Žudnja da ga vidim, doživim, beše neutažena. Svoju sreću i ushićenje ne znadoh obuzdati. Saznanje da ću videti Peru došlo je iznebuha.

Naredne mesece posvetih temeljnoj pripremi u svakom pogledu. Sačinih spiskove neophodnih aktivnosti, popisah stvari koje ću poneti… Svaki dan brzim hodom maršruta: Petrovaradinska tvrđava, promenada kraj Dunava, Žeželjev (železnički) most, Beogradski kej… Radost me nosila svakim danom i mesecom sve silnije.

***

Često sam razmišljala koliki je domet mojih mogućnosti da se upustim u ovako jedinstvenu, neponovljivu avanturu. Odlazak u daleku nepoznatu zemlju, otiskivanje u rizično iskušavanje tela nadmorskim visinama i preko četirihiljademetara.

Studiram mapu, gledam Ande-Kordiljere, putanju kuda ćemo pešačiti do Maču Pikčua – moj san. Toliko dugo sam ga priželjkivala, čeznula, a sada imam mogućnost da ga vidim, da kamen Inka opipam svojim rukama.

Zaplakah se u jednom momentu, prisetih se suprugovog obećanja da će me jednoga dana voditi u “moju zemlju snova”. Sada kada nije više među živima, tiho šapućem da krećem na daleki put, da ga utešim za neispunjeno obećanje.

Avio-karta je kupljena. Beograd – Rim – Sao Paulo – Lima. Treba da stignem u peruansku prestonicu, taman da se sretnem sa sinom da vidimo spektakularnu smenu straže pred Predsedničkom palatom.

Primam vakcinu protiv žute groznice u “Batutu” u Beogradu. Druge nisu na spisku kao obavezne za ulazak u zemlju.

Pakujem poveći ranac; nisam u stanju da predvidim šta mi je sve neophodno za ovaj odlazak u nepoznato.

***

Zdrava sam, tako sam barem mislila, iako su oko mene komentarisali da nisam pri zdravoj pameti. Okrećem poveći globus – levo-desno pa opet nazad, zaključujem koliko je daleko i koliko prostora treba preleteti. Prikupljam sa interneta bezbroj informacija o aktuelnim događajima u Peruu, o ljudima, o njihovim običajima i o detaljima, naizgled beznačajnim. Naučih reči himne čiju melodiju sam često pevušila.

Inke, povratak u ne tako daleku prošlost, ali ipak malo poznatu u našoj sredini. Blagodarna sam američkom istraživaču Bigamu koji je posvetio svoj život traganju za Maču Pikčuom i utro put za naredni vek turistima – znatiželjnicima – avanturistima. Naša ruta Staza Inka – četrdeset i nešto kilometara, nagoveštavala je velika uzbuđenja.

Koje patike će odoleti kamenim stepenicama i stazama, koja odeća će biti lagodna za duga pešačenja? Pitanja, nepoznanice, zagonetke, nižu se sve češće kako se približava dan polaska.

***

Konačno, u septembru, (kod nas jesen, u Peruu proleće) rastadoh se od moje rodne grude. “Srebrna krila” vinula su se visoko da bih letela iznad meni nepoznatih predela. Posrećilo mi se – Sve vreme leta, beše vedro, let je tekao mirno bez turbulencija.

Pratim putanju aeroplana na monitoru ispred svoga sedišta: Sredozemno more, rub Afrike, Atlantik, obala Brazila i sletanje u Sao Paulo. Stižem u poslednjem trenutku za presedanje u avion za Limu. Ne dopuštaju meni i još jednom putniku da se ukrcamo. Gledam avion kako poleće i ostajem očajna. Uspevam da podesim mobilni na mrežu Brazila.

Javljam sinu u Limi da ću, verovatno, doći drugim poslepodnevnim letom. Međutim, sve kreće naopako; biva mi ukraden mobilni telefon, ostajem u neverici. Gubim vezu sa sinom, sledeći avion za Limu je prebukiran, konzulat u Braziliji ne radi jer je vikend… Ostajem na aerodromu ne znajući šta dalje da činim. Čuvam pasoš da i on ne bude ukraden.

Dolazi mi treća noć bez sna. Kod kuće nisam usnila zbog uzbuđenja pred put, u toku dvanaestočasovnog leta od Rima nisam ni trepnula, samo sam zurila kroz prozor aviona.

***

Drugog dana tumaranja po aerodromu “Gvarulos”, na razglasu me službenik policije obaveštava da se javim na izlaz za Limu i dobijam informaciju da mi je sin obezbedio let za Limu narednog dana. Još jedna noć na aerodromu podsetila me je na film “Terminal”. Kakva sudbina, kada si zarobljen pod čudnim okolnostima!

Otupela od umora, od besanih noći, prepustila sam se potpunoj praznini svesti. Nestade radost i zanos ovog velikog putovanja. Tonula sam od premora i sporog proticanja vremena.

Opet besprekorno dobar let narednog dana u cik zore, ovoga puta popreko, iznad Južne Amerike, pravac Lima! Aerodrom “Čavez” – sreća, trčim u susret sinu, suze se slivaju, vrisak uzbuđenja se prolomio u masi putnika.

Moj susret sa Limom – veličanstven! Tapkam nogama po tlu, smeškam se prolaznicima, udišem neobičan vazduh – biće da on stiže sa Pacifika.

***

Sutradan, letimo za Kusko odakle naša dvanaestočlana grupa treba da krene na četvorodnevno pešačenje. Kusko – na nadmorskoj visini preko tri hiljade metara, oduzima mi dah. Neobičnim ritmom dišem, čudan mi je osećaj. Ne slutim da je to zbog nadmorske visine, zbog razređenog vazduha, kada se pojavljuje visinska bolest.

Kusko mi ostade još po nečemu u nezaboravu. Tu mi je sin saopštio da ću postati baka. Ovu vest mu je javio mlađi brat u vreme dok me je čekao u Limi.

Pripreme za maratonsko uzbudljivo pešačenje teku pod nadzorom iskusnog vodiča Hozea. Pijemo čaj od koke (mate de koka) nosimo vodu i minimalnu količinu hrane.

Početak pešačenja je monoton – ravno, nigde uspona. Pešačimo jednim delom uz obalu uzburkane i hučne Urubambe. Sledi pričanje Hozea o istoriji Perua, o Inkama, o ovoj stazi do Večnog grada. Tu negde pored nas, imaginacijom se pojavljuju Inke, upravo ovim putem su hodile prema Mačuu.

***

Zalazimo u podnožje Anda koje je na znatno nižoj nadmorskoj visini od Kuska. Nagoveštaji prašume su očigledni. Biva manje svetla, zvuci su nam potpuno nepoznati, nevidljive životinje se oglašavaju sa svih strana.

Užitak prirode neponovljiv je. Disanje na momente biva teže, kako putanja ide na veće visine. Oči upijaju svaki kutak tajnovitih šuma koje su u povojima nabujalih mahovina i visećih lijana.

Proleće u Andima, u prašumi daruje zadivljujuće prizore. Prva noć pod zvezdanim nebom. Visoko iznad nas zvezde; cela grupa od premora brzo tone u san. Ne dozvoljavam sebi da propustim poseban doživljaj koji pruža ovaj krajolik u duboku noć.

Zamišljenim meredovom kupim zvezde sa neba koje nam se primaklo na ovoj visini. Blistaju nepoznata mi sazvežđa, kakva ne postoje na našem nebu. Na prevoju “Mrtva žena” iz daljine se ukazuje žena u ležećem položaju po čemu je prevoj i dobio naziv.

Plaši nas njegova visina jer je preko četrihiljade metara nadmorske visine, usporavamo hod, Hoze nas sokoli zvucima melodije Kondorovog leta koju je odsvirao na peruanskom panu. Obuzdavamo neželjene reakcije organizma na ovoj visini uz pomoć koka lista koji nam Hoze umotava i stavljamo ga podno unutrašnjosti obraza. To nam je spas za kiseonik i za suzbijanje vrtoglavice, zujanja ušiju…

***

Novi dan, još napornije pešačenje, penjanje, spuštanje, provlačenje kroz čudne tunele u ogromnim stenama, strepnja na kozjim stazama, pogled u sunovrat sa visokih litica, džinovsko drveće, kao čudni prikazi postaju nam nemo društvo.

Čudo od prirode, čudo od naroda Inka koji su iskušavali svoje sposobnosti i upravo ovuda grabili ka Večnom gradu – Mačuu!

Četiri dana pešačenja nahraniše mi dušu, toliko da osetih silnu potrebu da pretočim sve na hartiju, da slikom i rečiju dočaram svima lepote ovoga dela Peruua. U svitanje petog dana, u koloni krećemo u završnicu. Kažu da je ograničen broj turista za ulazak u Mačuu. Ulazi grupa po grupa.

Vezuju mi oči, sin me vodi do uzvišenja i do Sunčevih vrata odakle se neslućeno lepo prikazao Maču Pikču. Čudnovata energija, ili nešto drugo, prikovalo me za jednu tačku dok sam zurila dole u građevine Mačua. To li je bio moj san? Zar sam uspela da dođem do njega i da me prihvate nevidljive Inke u ovoj tajnovitoj prekrasnoj građevini?

Spuštamo se, zadivljeni ulazimo u kompleks Mačua. Sve već znam o njegovoj gradnji, o nameni, rekonstrukciji, konzervaciji… Sve mi je poznato a opet čudnovato. Rukama dodirujem svaki kamen, pogledom milujem ogromne kamene blokove, divim se lepoti koja se prikazala u punom sjaju na prolećnom suncu. Sin se zadovoljno smeška i hrabri me: “Majko, eto tvoj Peru i Maču je pred tobom!”.

Ilona Paunić, 67 godina,
diplomirani pravnik u penziji
Novi Sad
Fotografija:
Maču Pikču, patburdubc0 za Pixabay