Priča sa V konkursa za najbolji putopis starijih osoba „Draganova nagrada“, kategorija „Najbolja priča o putovanju u inostranstvo“.
Februara meseca 1970. godine pošao sam sa jugoslovenskom privrednom delegacijom u Istočni Pakistan. Cilj mog putovanja bio je ugovaranje i nabavka kvalitetnije jute – sirovine za potrebe proizvodnje tadašnje fabrike džakova „Crvena Zvezda“ iz Mladenovca. U to vreme, bio sam generalni direktor pomenute fabrike.
Otvaranjem Google oglasa na ovoj strani pomažete rad Penzina. Hvala vam unapred!
Istočni Pakistan, mala zemlja jugoistočne Azije, bio je pod engleskom upravom od 1947. godine sve do 1971. godine kada je, nakon sukoba sa Pakistanom, uz uticaj stranih sila proglašena Republikom Bangladeš.
Zemlja je uglavnom ravničarskog terena sa monsunskom klimom i brojnim rekama među kojima su veće Gang i Bramaputra koje na svom ušću u Indijski okean čine najveću deltu na svetu.
Stanovništvo čine muslimani sunitske veroispovesti kojih, prema podacima, ima preko 130 miliona na teritoriji manjoj od površine Bosne i Hercegovine. Zemlja je ekonomski veoma nerazvijena a uslovi života su izuzetno teški.
***
Doputovali smo u Daku, njihov glavni grad i smestili se u jedan od hotela. U hotelskoj sobi, pogledom na posteljinu, uočio sam crvenkaste mrlje. Pomislih da su od krvi! Posluga hotela nam je objašnjavala da su to mrlje od lišća Betelov papar koje njihovi domaći gosti žvaću da bi se bolje osećali a te mrlje se sa tkanine teško mogu oprati.
Uveče su neki od članova delegacije počeli igru sa kartama, igra me nije zanimala pa sam rešio da prošetam i pogledam grad noću. Kolege su me savetovale da to ne činim, a uskoro sam saznao i zašto. Nekoliko koraka od hotela, iz nekog ćoška gledale su me krupne dečije oči.
Učinilo mi se da dete nema razvijene ruke i noge a uporno je izgovaralo: „Bakšiš, bakšiš…“ Stavio sam pored deteta neki novac a u tom momentu, iz zasede, desetina dece me je napala tražeći milostinju. I njima sam nešto dao i vratio se u hotel, a isprljano odelo od dečijih ruku predao hotelskoj službi na čišćenje.
Sutradan sam se uputio u Narajangao – lučko mesto 16 kilometara južno od Dake gde se vrši utovar jute u brodove. Upravo je vršen utovar tereta jute za Jugoslaviju. Pozdravio sam i počastio na određen način radnike, a posebno šefa za utovar, što je imalo pozitivan uticaj na kvalitet pošiljke.
***
Trećeg dana boravka dobio sam vest iz Jugoslavije da fabrika u Mladenovcu ne radi, jer je došlo do eksplozije trafostanice koja se nalazila između fabrike „Keramika Mladenovac“ i naše fabrike. Poruka je glasila da se hitno vratim za Jugoslaviju.
Krećem na aerodrom, a radnik na šalteru mi saopštava da nema šanse da dobijem mesto u avionu za Karači pošto su zbog verskih praznika svi letovi rezervisani.
Pošto sam shvatio da nema drugog rešenja, počeo sam da tražim pomoć od naše ambasade. Zamolio sam ambasadora (mislim da se prezivao Jeftić) da mi nekako rezerviše kartu za Karači. Objasnio sam mu moj problem, ali on je samo sumnjivo klimnuo glavom i pozvao službenika ambasade rečima: „Idite do Taksile, a ja ću videti šta se može uraditi“.
Taksila je drevni arheološki grad u provinciji Pandžab u kome postoji muzej sa zapisima o osvajačkim pohodima Aleksandra Velikog koji je do tog mesta došao 326. godine p.n.e. i kao svog vazala prihvatio tadašnjeg kralja Taksile – Ambija. Njegovu vojsku kasnije zaustavila je malarija i nepovoljna klima, odnosno ciklonske aktivnosti.
Ponovo sam kod našeg ambasadora, rezervacija je obezbeđena. Dobio sam dobro zapečaćeno pismo, bez adrese sa obavezom da ga predam određenoj osobi – lično, na adresi koju sam morao da zapamtim kao i registarski broj tablica vozila koje me čeka na Beogradskom aerodomu.
***
U zoru krećemo iz Dake za Islamabad i Karači. Putnik sa sedištem do mene reče da je bio vojni pilot. Kad je avion uzleteo, prestao je veseli žagor među putnicima i avion je počeo da kruži iznad neke močvare. Pojavila se stjuardesa sa informacijom da imaju neke tehničke probleme i da će isti za kratko vreme biti rešeni.
Nakon desetak minuta, pojavio se kopilot i sa knedlom u grlu saopštio: „Dame i gospodo, ugasite cigarete, vežite pojaseve, pokušaćemo da sletimo na polazni aerodrom!“
Moj saputnik vojni pilot odmah je predložio da se pozdravimo i izljubimo jer ćemo prilikom prinudnog sletanja sigurno stradati.
Kroz prozor aviona na aerodromu se video niz vatrogasnih vozila i, nakon nekoliko dramatičnih minuta, avion je uz povremeno cimanje i poskakivanje sleteo tik uz teretni hangar. Saznali smo da je problem nastao zbog zaglavljenih točkova na avionu prilikom sletanja zbog čega je kružio iznad močvare kako bi istočio gorivo.
Obavešteni smo da će popravka trajati dva sata i da ćemo potom nastaviti let. To vreme iskoristio sam kako bi se vratio do hotela gde sam pre polaska zaboravio nov mantil marke „Beko“. Nakon navedene popravke aviona nastavili smo put.
Putnicima se počelo vraćati raspoloženje čemu je doprinela upadica jednog od putnika koja je glasila: „Znate li zašto se avion morao vraćati? Zato što je jedan od putnika morao da skokne do hotela po zaboravljeni mantil!“
***
Iz Karačija smo Britanskom kompanijom British Overseas Airways Corporation (BOAC) krenuli za Rim odakle smo JAT-ovom „Karavelom“ krenuli za Beograd.
U avionu na razglasu čula se melodija i pesma tada popularnog šlagera Adrijana Ćelentana „24 mila baci“ (24 hiljade poljubaca) što me je podsetilo na ono „poslednje“ pozdravljanje i poljubac prilikom prinudnog sletanja na aerodrom u Daki. Karavela je sletela na Aerodrom Beograd.
Na parkingu je na vidnom mestu parkirano vozilo za koje sam imao podatke. Kasnije sam shvatio da je carinska kontrola bila rigoroznija, bio bi tretiran kao špijun, međutim na putu na kom sam bio crveni pasoš omogućio mi je „lakšu“ kontrolu.
U fabriku sam stigao kolima ambasade, radno je vreme u pogonima tišina.
Tokom puta razmišljao sam šta da se radi kad stignem u fabriku. Setio sam se da pored fabričkog dimnjaka postoji konzervisana lokomobila i dinamo mašina. Nekad je to postrojenje obezbeđivalo fabriku električnom energijom. Izvršeno je aktiviranje „ratne rezerve“ i začuo se ponovo uobičajeni zvuk tkačkih razboja.
Rad je nastavljen u tri smene.
Boško Daničić, Mladenovac
Prof. Ekonomske škole Mladenovac, bivši gen. dir. Crvena zvezda Mladenovac
Fotografija: Papirni avion, Colin Behrens za Pixabay
Šta je Draganova nagrada i zašto su ove priče i pesme, evo već petu godinu zaredom, sastavni deo Penzina: Draganova nagrada 2019.
Knjigu u PDF-u sa nagrađenim i pohvaljenim radovima sa konkursa Draganova nagrada 2019, u izdanju UG „Snaga prijateljstva – Amity„, možete naći ovde: „Putujući spomenar„.