Priča jedne Beograđanke, zapisana na društvenoj mreži Fejsbuk poslednjeg dana avgusta. Običan dan, negde u Srbiji, starija žena hoda putem. Sama.
I tako hoćeš da učiniš dobro, humano delo… Vidiš baku koja hoda pored puta, usred nedođije… Odmagliš pet minuta kolima odatle, vidiš nigde naseljenog mesta ni na vidiku… I stegne ti se srce, jer ti je žao bake koja je krenula peške ko zna koju kilometražu da pređe.
Otvaranjem Google oglasa na ovoj strani pomažete rad Penzina. Hvala vam unapred!
Okreneš auto, putuješ, putuješ, napraviš krug i vratiš se pored autoputa do bake. Pitaš je da je povezeš, kaže: „Može devojčice, može“.
Vozimo se tako baka i ja, i pitam je gde ide. Kaže: „Tu, još malo napred, blizu“.
Ja vozim i vozim desetak-petnaest minuta već, rekoh:
„Bako, je l biste Vi celu ovu relaciju prelazili peške? Daleko smo odmakle! Je l da nastavim još napred?“ Kaže: „Da, tu samo pravo“.
Dolazim do naplatne rampe, pitam: „Bako, jeste li Vi sigurni da znate gde idete?“
„Nisam.“
„Joj bako, pa gde živite?“
„Ne znam.“
Sad sam već sigurna da treba da zaustavim auto, i da nikako ne vozim još dalje odatle.
***
Posle pola sata peripetije, i razgovora, i spoznaje da je sirota draga baka dementna, zovem policiju tog najbližeg malog mesta. Ispričam im svoju nevolju, da sam htela da pomognem jednoj baki, i da sad ne znam ni šta ću, ni gde ću s njom. (U toku priče, baka mi spominje da je iz mesta koje je daleko IZA nas, a ne ispred nas, i do kojeg bi joj trebalo oko dva sata peške nazad.)
Na izrečeno njeno ime i prezime, divan policajac slatko se nasmeja, kaže:
„A njuuu ste povezli? Pa lepo. Skrenite s autoputa na prvu pumpu s desne strane, sačekajte nas, dolazimo za desetak minuta“.
I dođoše. Dva divna momka koji poznaju baku jer, kažu, svakih par dana ih neko zove za nju.
Draga baka je senilna. I svako malo odluta od kuće.
Kažu momci iz policije: „Bako, znate li da nam kažete svoju adresu, gde živite?“
„Uhh, ne znam. Zaboravila sam“.
„Dobro. Sreća pa mi znamo.“, reče momak uz divan, srdačan osmeh.
Baka je bila udaljena dva sata hoda od svoje kuće. Kako je dospela dotle gde sam je ugledala – niko ne zna.
Zahvalila sam im se od srca, jer se prvi put nađoh u ovakvoj situaciji, što se kaže – u nebranom grožđu. Osmehnu se i baka, sva srećna što će se (opet) voziti u policijskim kolima kući.
„Čuvajte se, draga bako. Ne idite od kuće više, molim Vas“, pozdravljam je.
Baka mi posla poljubac, ja mahnuh njoj i momcima, i oni meni.
Zagrliše poznatu im baku…
I odoše. ❤
Izvor: FB profil Sanje Pavićević
Fotografija fotografa Babaroge
Napomena Penzina:
Nažalost, ljudi sa demencijom često znaju da odlutaju. I to je veliki problem jer su neretko i životno ugroženi. Stariju osobu koja hoda putem ćete primetiti. Ali da li biste je primetili na ulici, u gradu? A ništa verovatno ne ukazuje na to da se izgubila, da ima neki problem. Možda to ni sama još ne zna. A možda je i veoma uplašena, ali ne želi to da pokaže.
Ispod ovog posta na Fejsbuku ima već stotine komentara. Neki među njima svedoče o životu (sadašnjem ili prošlom) sa osobom koja pati od neke vrste demencije. Sve tužniji od tužnijeg.
Porodica, ponovićemo još jednom, ko zna koji put – ne može sama. Potrebna je pomoć društva.
Sa ciljem da pomogne, osnovano je Srpsko udruženje za Alchajmerovu bolest – Zajedno u podršci obolelima od demencije
Znate li i da je jedan od razloga zašto komisije odbijaju da daju odobrenje za isplatu tuđe nege i pomoći osobama sa demencijom i taj što su one pokretne?
Ovo jeste divna priča. Reklo bi se – vraća veru u ljude. Ali ljudi kod nas nisu problem. Sistem jeste.