Sve više i više mladih ljudi ponaša se kao da nikada neće ostariti i preuzeti odgovornost na sebe, dok mnogi u trećem dobu žive kao da su tek na početku životnog puta. Ali, da li je to toliko dobra ideja? Donosi li „amortalitet“, kako su ga nazvali najveći svetski stručnjaci, jednako onog lošeg koliko i dobrog?
Jeste li se ikada pitali kako neko živi kao da nikad neće umreti, a neko proćerda taj jedan, poklonjeni život? Najgore od svega jeste kajanje. Kajanje da ste mogli nešto da uradite, a niste. Prokockana šansa nije se vratila, završila je na otpadu neispunjenih snova. Taj momenat, trenutak kada vam se u oku očitava kod tuge, prepoznatljiv kao dan, kad vam se sve misli presele u jednu sumornu tačku, težak je kao decenija, najmanje. Jak kao nedavno detektovani Higsov bozon koji na okupu drži sve druge čestice. Neizbežan, moćniji od svih vaših pokušaja da ga se otresete.
Otvaranjem Google oglasa na ovoj strani pomažete rad Penzina. Hvala vam unapred!
Zreo čovek pomiri se s tim, i ode dalje. Ni da ima devet života, verovatno ne bi sebi ispunio sve želje. I zna da bi se opet za nešto kajao.
Ali, oni sa neutaživom željom za avanturom, za provodom, za besmrtnošću, večito gladni nečega što nemaju, strast za životom drže u Pandorinoj kutiji. Kad-tad njena mala vratašca se otvore, i tu nastupa ono što zovemo „zauvek mlad“.
Život bez kočnica, bez obaveza, bez odgovornosti. Ili samo bez kočnica. Bezbrižnost koje ima samo još u glavi „zauvek mladih“, kategorija koja nije starosno ograničena. I tako se desi da živite kao da nikada nećete umreti. Modifikovana verzija „živi brzo, umri mlad….“, bez ovog „umri“, uz dopunu „ostani mlad“.
Desi se i da imate 40 godina, a um adolescenta, baš kao naš sagovornik, zvaćemo ga Bojan. Da izbegavate obaveze, uzimate sve što vam se pruža, na život ne gledate ni malo crno. Ali, zapravo, više živite u mašti nego u realnosti. Jer, stil života, auto, garderoba, viču da je vreme u vašem umu potpuno stalo. Nema veze što koža pamti sva vaša leta i zime, što po godovima na njoj može da se pročita da ste duboko zamakli od onoga što se zove mlad čovek. I to se da ispeglati.
Bojan, baš kao i mnogi njegovi vršnjaci, živi bez ozbiljne spremnosti da na sebe preuzme teret odgovornosti. Za njega kažu da je detinjast, da treba da odraste. U životu je besciljan, veruje da zaslužuje sve što poželi, lenj je i nepromišljen. Zabava mu je najvažnija u životu, oblači se kao tinejdžer…
On je svestan da gore navedeni simptomi ukazuju na sindrom Petra Pana, koji ne karakteriše samo muškarce, iako su mu oni skloniji, ali demantuje tvrdnje stručnjaka da pati od bilo kakvog sindroma. On živi onako kako želi.
„Moj život je moja stvar“, kaže on. „Zašto da ne uživam u životu? Osećam se dovoljno mlado da mogu da izdržim takav tempo života. Niko ne ispašta, a meni je lepo. Ionako kažu da si mlad onoliko koliko se osećaš mladim. A ja se osećam kao da mi je i dalje 18 godina“, odlučnim glasom kaže Bojan, pomalo uvređen što mu zameramo na „stajlingu“.
I nije imao loše detinjstvo, nije preskočio nijednu fazu života. Uklapa se u teoriju Hambeline Robles Ortega, psihologa sa Univerziteta Granada, stručnjaka za emocionalne poremećaje, koja tvrdi da su takve osobe uglavnom bile prezaštićene kao deca.
„To obično pogađa ljude koji su bili previše zaštićeni i nisu razvili potrebne veštine da bi se suočili sa životom. Oni život odraslih vide kao problematičan i glorifikuju adolescenciju, zbog čega zauvek žele da ostanu u tom privilegovanom položaju“, kaže Ortega. Neka kombinacija Dorijan Grej i Petar Pan sindroma.
Ana i Jelena su, pak, skoro adolescentkinje, mada je vreme da završe sa studentskim životom, pošto su završile sa fakultetom. One, međutim, ne haju ni za šta drugo osim za to da im bude lepo. Da vide što više u životu, da obiđu sve, da ne osete ništa od novog talasa ekonomske krize. Krize ionako dolaze u talasima; jedna ode, a druga je već napravila val i krenula ka vama.
„Ne želim da živim životom mojih roditelja, da samo radim i ne znam ni za šta drugo osim za decu“, kaže Jelena. „Imam godina toliko da mogu još da se zabavljam. Niko ništa ni ne očekuje od mene jer sam još mlada. Volim život, hoću sve da nadoknadim, i ništa da ne propustim. Uostalom, svi mi pomalo zauvek ostajemo deca“, zaključuje ona.
O da, nauka je potvrdila njihove reči. Zapadna kultura, zapravo masovna kultura koju karakteriše atmosfera relativiteta i površnosti, učinila je zapadno društvo pogodnim za „razmnožavanje“ različitih sindroma neodgovornog života. Sve je više onih koji ne mogu spremno da ukoračaju u život odraslih. Ili, kad odrastu, najzad mogu da budu deca.
Profesorka Ortega kaže da mnogi od njih imaju manjak samopouzdanja, ali da se to ne očitava na njihovom životu. Uglavnom se boje usamljenosti, i najčešće se okružuju „gomilom ljudi“, onima sa kojima će im biti zabavno.
„Nisu tolerantni ni na kakve kritike, od nje postaju anksiozni, a nekad mogu da imaju ozbiljne probleme sa adaptacijom na poslu ili u ličnim vezama, i dešava se da često menjaju partnere, jer im je teško da uozbilje neku vezu. Ponekad veza sa mlađima daje osećaj da mogu da žive bez briga i planova za budućnosti“, ističe profesorka.
„Ako se termin ‘zauvek mlad’ odnosi na, bez obzira na godine, održanu duhovnu vitalnost i dalje prisutnu autentičnu sposobnost čoveka da se šali i želju da se smeje, potrebu da se druži i voli, onda ‘zauvek mladi’, bez obzira i uprkos somatskoj starosti, postoje. Sa takvom konotacijom ovaj termin treba i propagirati“, ističe mr sci med, psihijatar Danijela Tiosavljević za „Nedeljnik„.
Doktorka, međutim, dodaje da se ovaj termin kolokvijalno koristi i sa pežorativnim značenjem u smislu da je reč o osobama starije životne dobi koje se ponašaju, govore ili izgledaju neusklađeno sa socio-kulturološkim standardima, očekivanjima sredine u kojoj žive a u odnosu na njihovu starosnu dob.
Sagovornica Nedeljnika naglašava da svaki period razvoja života čoveka nosi prijatne, manje prijatne, ali i neprijatne elemente koji svojim posledicama utiču na formiranje njegove ličnosti. Bitno zbrojene godine, na žalost, ne garantuju zrelost, kaže ona.
„Sve promene u i na nama samima krajnje su individualizovane i određene našim genetskim kodom, individualnim životnim iskustvom i događajima svakodnevnog življenja koji nas tokom vremena oblikuju. S obzirom da je sve navedeno za svakog drugačije, volim da kažem da je svaki čovek jedinstven prirodni eksperiment, koji ima jedinstven repertoar mogućih odgovora na stalno pridolazeće zahteve sredine“.
Ona dodaje da čovek u svakom, pa i u životnom dobu starosti, ima za zadatak prilagođavanje zahtevima svakodnevnog življenja shodno zrelosti svoga psihičkog aparata. Što su ti mehanizmi, obrasci razmišljanja i ponašanja jedne osobe zreliji, to će ista imati adekvatniji odgovor na zahteve realnosti, ma koliko zreli ili ne i sami zahtevi realnosti bili.
„Kvalitet naše adaptabilnosti jedno je od merila zrelosti našega ega, naše normalnosti. A na zrelosti ega se radi kontinuirano, tokom celog života. Naročito u krizama koje su, ne samo provera zrelosti ega, već i šanse za sazrevanjem istoga“, naglašava.
Jedno od neprolaznih TV lica Ruška Jakić kaže da se nečije ponašanje i to da li će se pomiriti sa brojem godina zasniva na vaspitanju. Ona tvrdi da „se oseća mladom onoliko koliko joj je mozak mlad“, ali da se treba pomiriti sa tim da mladost prođe za čas. Ruška kaže da sve zavisi od toga koliko radimo na sebi.
„Tužno je to šta sve neki pokušavaju da bi ostali mladi, traže izlaz u plastičnim operacijama i razuzdanom životu. Uvek kažem da ne možeš postati ako nisi, niti prestati ako jesi“, kaže Ruška Jakić za Nedeljnik.
„Bila sam dostojanstvena i sa 15, i sa 20, i kad sam dotakla dno života, ili bila na vrhu. Smatram da odlično izgledam, nekada sam bila mlada i lepa, sad sam samo lepa. Radujem se svakom danu, umem da se igram sa životom. Zahvalna sam bogu što me ništa ne boli, što sam živa i zdrava. Život nam je onakav koliko radimo na sebi. Možete biti stari i u 30, ako vam je mentalni sklop takav“.
Današnje generacije se razlikuju od pređašnjih, onih koje su imale drugačije vrednosti, smatra Ruška.
„Vreme je takvo da se živi brzo. Oni žive privid mladosti, a za to su krivi i mediji koji im plasiraju kojekakve kvaziuzore“, smatra voditeljka. Ona veruje da će takvi brzo ostariti, iako se iz petinih žila trude suprotno, a da nikad neće spoznati „prave stvari jer su prazni“.
„Svaki period života ima svoje draži, i treba ga proživeti“, zaključuje.
Glumica Gorica Popović je neko ko je živeo sto života u jednom, i svaki put se vraćao svom. Zbog posla je upoznala i spoznala i takve karaktere kojima je život igra. Ona, međutim, ne osuđuje, niti smatra da je to postala opšta pojava. Kaže da sve zavisi od ličnosti, da se svako ponaša onako kako se oseća i kako mu je dobro.
„Ljudski je grešiti i ne treba ih mnogo osuđivati. Posebno mladi imaju dovoljno problema, drugačiji su od onih koje su imali danas zreli ljudi. Civilizacija je otišla u smeru koji daje prednost mladosti, lepoti, površnim stvarima, nametnula je brz život, plivanje po površini, bez udubljivanja u suštinske stvari, vrednosti koje su nekad bile važne, pre svega mislim na moral“, ističe glumica.
Ona podseća na izraz u književnosti „svetski bol“, pojam koji označava žal za prolaznošću. Iako ističe da je ponekad ružno videti nekoga ko se u zrelim godinama ponaša kao da mu je 16, Gorica smatra da nemamo prava da bilo kome sudimo. Ona smatra da svako treba da prati svoju suštinu, da živi onako kako se oseća.
„Ja prva ne osećam svoje godine, ustrčim po dva stepenika, uživam u rok koncertima, u druženju sa mladim ljudima“.
Gorica podseća da je naša javna scena puna onih koji su proživeli bogat i uzbudljiv život, ali se i dalje ponašanju „kao da im je oglavu“, preteruju u svemu, posebno u spoljnim manifestacijama. Tako se oblače, ponašaju, šminkaju, izlaze „na fensi mesta“ kao da ne postoji ništa drugo osim zabave. Gorica kaže da je društvo učinilo sve da kod mladih ubije želju za takmičenjem, a da oni stari izlaz od problema traže u površnosti.
„To je došlo s novim vremenom. Kad sam bila mlada, znala sam da ću vrlo lako da se zaposlim, lako da stanem na noge. Danas je to drugačije, egzistencijalno pitanje vrlo je ugroženo i naravno da postoje oni koji neće da se udubljuju“, ističe srpska glumica.
Gorica Popović smatra da bi društvo moglo mnogo da učini za dolazeće generacije, da postavi visoke kriterujume, da pruži mladima nove uzore.
„Mnogo toga ide u lošem smeru, neke stvari zaista su nedopustive. Da starlete, čitaj striptizete, da ne kažem goru stvar, budu na naslovnim stranama. To je nedopustivo. Treba da se izborimo za to da se vrednuje uspeh, trud i rad i da, ako ima novca za razne pena partije, onda bude novca i za vredne i odgovorne ljude i one koji su svojim trudom zaslužili da ih nagradimo“.
Tekst Zorice Marković za Nedeljnik
Fotografija: Dorijan Grej („stvarnost“ iza „slike“)
Neki tekstovi koji bi vas mogli zanimati: